Izvor: Politika, 14.Nov.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tražim nove razloge za nadu
Pozorište mora da bude savest društva, naročito kada društvo ima sve manje savesti, kaže reditelj Nikita Milivojević koji radi Sartrove „Prljave ruke” u Ateljeu 212
Reditelj Nikita Milivojević na sceni Ateljea 212 postavlja komad Žan-Pola Sartra „Prljave ruke” koji govori o mladom intelektualcu revolucionaru koji ubija partijskog vođu, spremnog da „uprlja ruke” tako što će zbog političkog pragmatizma partiju gurnuti u neprincipijelnu koaliciju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa dojučerašnjim neprijateljima. Premijera se očekuje sredinom decembra.
Milivojević je dobitnik svih značajnih domaćih pozorišnih nagrada. Režirao je u Srbiji, Sloveniji, Švedskoj, Makedoniji, Turskoj, Grčkoj, SAD. Radi kao profesor režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Vaše predstave su, kažete, vaš način komunikacije sa stvarnošću. Da li iz tih razloga postavljate i „Prljave ruke”?
Da... Sartr bi rekao: „Suzbijam očaj i tražim nove razloge za nadu.”Čovek uvek i u svemu nekako traži sebe, a predstava vremenom postaje ne samo komunikacija sa stvarnošću već i nekakav mehanizam odbrane, pitanje stava. Izborom komada uvek pokazujete da li odgovarate na izazove vremena u kojem živite, ili ne.„Prljave ruke” su eksplozivan tekst u svakom vremenui pokrećumnogo toga. Meni se čini da sutemesvuda oko nas, zatičuvas gde god pogledate.
Jedna od njih je i pitanje trgovine revolucijom, kao i da li se može bilo u šta verovati... Zašto ste vašu predstavu vremenski smestili u našu blisku budućnost?
Mojenajdubljeosećanjevezanozaživotovde, kojevećjakodugotraje, jesteosećanjenesigurnosti, aonoje, naravno, vezanoizabudućnost. U „Prljavim rukama” dovoljno je da godine, neke toponime, imena, partije, zemlje... zamenite odgovarajućim današnjim i dobićete vlastitu stvarnost. Tako, na sličan način, možete da naslutite i budućnost.
Davne 1966. godine u predstavi „Prljave ruke” reditelja Bore Draškovića na sceni JDP-a suočili su se Ljuba Tadić kao Oderer i Miša Janketić kao Igo. Tada je to bio hrabar čin. Šta se u međuvremenu promenilo?
Igoa je nekada igrao Miša Janketić, a u našoj predstavi tu istu ulogu igra njegov sin, tako da ispada da sinovi nastavljaju istu borbu očeva.Za mene to nije slučajnost, već ima jedno dublje značenje. Šezdesetih godina prošlog veka je to bio hrabar pokušaj da se ukaže na mnoge ružne stvari u politici, da se partija oslobodi dogme... Naša predstava,ipak,nastaje u drugačijem okruženju: jasno je da su prljave ruke u međuvremenu postale još prljavije, svet takođe. Mnoge iluzije su nestale. Ali,uprkos tome,i jedan i drugi Igo sa jednakim uverenjem mogu na kraju predstave da kažu – Nisam upotrebljiv!
Jer, „Prljave ruke” su i tekst o slobodi. Svaka generacija mora iznova da se bori za pravo da govori slobodno, da ima vlastito mišljenje, ukratkoza više slobode. Očigledno nikada ne treba prestati govoriti o tome. Uvek je iznova potrebno postavljati pitanje koliko slobode imamo. Sa druge strane,čini se da suvlasti i dalje potrebnijedino poslušni građania kao da je, iz prošlih vremena, nasleđeno razvijanje, podsticanje jednog te istog podaničkog mentaliteta. U stvari,kao da se koreni ovoga što živimo danas nalaze upravo u onome o čemu je govorila predstava Bore Draškovića. Drašković je,inače,bio moj profesor, kada već govorimo o tim produžecima u vremenu.
„Prljave ruke” se bave i pitanjem ideologije. Da li se može vladati nevino? Čije su ruke prljave?
Mislim da svi već dovoljno znamo o tome kako se osvaja vlast, kako političari trguju, koji mehanizmi pokreću vlast. Sve smo to videli, doživeli, tu više nema ništa novo da se kaže. Za mene to, u ovom slučaju,i nije u prvom planu. Mnogo mi je važnije šta se,u stvari,desi, kako propadne, u šta se pretvori revolucija...Kako senešto što je bilo plemenita ideja na početku po pravilu kasnije uprlja, izgubi i nestane. I šta mogu da urade dvoje mladih zaljubljenih ljudi koji su glavni junaci naše priče, kada sistem postane toliko prljav da se prljave ruke podrazumevaju.
Vaš lični lek, kako ste jednom naglasili, jeste – pozorište. Čemu onda izjava da u pozorištu više niste srećni, bar ne na način na koji ste bili nekad?
Naravno,i dalje imam tu lepu iluziju da radim najlepši posao na svetu, verujem takođe da je pozorište i dalje važnoa,pre svega,verujem da ono što se radi ozbiljno ostaje negde zabeleženo, u nečijem sećanju, emociji... I,naravno,da se zbog svega toga osećam ugroženo kada vidim da se i pozorištem trguje. Da je i u njemu vazduh postao zagađen politikom, na isti način kao i sve drugo. Primećujem i kako je nestalo tzv. angažovano pozorište. Kao da smo svi postali mnogo gori nego štosmo bili i,nažalost,mnogo veće kukavice! Sadruge strane,sve to mogu i da razumem,ljudi su umorni, potrošeni, uplašeni za vlastitu egzistenciju i veruju da će,sarađujući, prećutkujući očigledne stvari, na neki način biti pošteđeni. Ta autocenzura je,zaista,vrlo tužna. Zato je ovaj pokušaj Ateljea 212 da se izbori za vlastitu pozorišnu revoluciju zaista za poštovanje. Pozorište mora da bude savest društva, naročito kada društvo ima sve manje savesti.
Borka Trebješanin
-----------------------------------------------------------
Ja sam svoja institucija
U Narodnom pozorištu u Beogradu ste dugo bili stalno zaposleni reditelj u „zamrznutom” stanju. Zašto vas tako dugo nema u nacionalnom teatru? Šta vas je to toliko uvredilo?
Očigledno imam neki problem, ne samo sa Narodnim pozorištem već i uopšte sa raznim„institucijama”... Smatram da upravo one generišu ubijanje svake individualnosti.
Pozicija individualca koji može da deluje slobodno mnogo mi je bliža. Uopšte, mislim da je biti individualac suštinski važno za umetnika. Za mene je prirodno osećanje umetnika da mora neprestano da se suprotstavlja svemu onome što pokušava da upravlja njime i njegovim životom. Posle odlaska iz Bitefa, prvo što sam uradio – dao sam otkaz u Narodnom pozorištu. Ne želim da učestvujem u nečemu u šta ne verujem. Mnogima razne institucije, partije služe kao poluge moći, jer bez njih ne postoje kao ličnosti, i zato smo tu gde jesmo. Ako ste u stanju da kažete: ja sam svoja institucija, to naravno mora da ima svoje posledice, onda vas dugo nema u raznim „pozorištima”, ne samo u nacionalnom teatru. Sve je to isti sistem.
-----------------------------------------------------------
Ovo je i moj grad i moja zemlja
Veliki broj predstava uradili ste u inostranstvu. U Grčkoj vas smatraju „svojim” rediteljem. Mnogi tvrde da su to, zapravo, vaša inostrana bekstva. Koja je istina?
Često odlazim, jer mi je to potrebno da bih bio svoji slobodan, ali se isto tako i vraćam. Ovo je i moj grad i moja zemlja, i neću da dozvolim raznim „trgovcima” da odlučuju o mom životu.
[objavljeno: 15/11/2009]
