Izvor: Blic, 30.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Transparenzicija
Transparenzicija
Film 'Megido' (RTS 2, subota uveče) jednim delom je saharinska holivudska saga o konačnom obračunu dobra i zla, ali je drugim, možda važnijim, delom sjajan model američkog shvatanja transparentnosti. Reč je o potpunoj otvorenosti u predstavljanju pravog stanja stvari, stilizovanoj na način kome se sa zanatske strane ne može staviti mnogo zamerki i, samim tim, istovremeno zabavnoj, efikasnoj i svrsishodnoj. Tome nikako da se nauče mali, gladni i od samih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sebe večito (i s razlogom) prestravljeni narodi, koji jednoumnom glupošću neprestano pokušavaju da kamufliraju i sakriju stvari. Time one, logično, postaju mnogo upadljivije i zato, recimo kod nas, ima tako mnogo 'javnih tajni', o kojima svi sve znaju, ali zvanična javnost se uporno pravi blesava. U 'Megidu', apokaliptičnoj viziji ujedinjenja sveta na principima ultimativnog zla prerušenog u blagostanje, kao i u mnogim sličnim, još eksplicitnijim filmovima ('Teorija zavere', 'Wag The Dog') ništa nije prećutano. Jer zaista mudri - bez obzira za koju stranu rade - znaju da je najteže naći ono što uopšte nije skriveno.
Bez obzira na to što ih istina ujeda za nos, većina ljudi naći će hiljadu razloga da ne poveruje. Najpre zato što je u neznanju blaženstvo. Zatim zbog toga što misle da je tolika providnost uvreda za njihovu inteligenciju, pa tvrdoglavom upornošću ponavljaju da niko, a pogotovu ne ako ima silu na svojoj strani, nije toliko lud da govori istinu.
Upravo je istina, međutim, jedna od privilegija silnih. Sve što se na svetu stvarno dešava već je snimljeno, ili će biti snimljeno, i pri tom ne samo da se jasno kaže šta, nego i pokaže kako. Ali javno mišljenje i dalje diktiraju najbolji prijatelji svake zavere: oni koji spontano, ili po zadatku, tvrde da zavera ne postoji.
Dva Dantea Kolje Mićevića
'Ostavite svaku nadu...' Već po ovom početku čuvenog stiha veliki italijanski pesnik Dante Aligijeri (1265-1321) je danas aktuelniji i poznatiji nego ikad. Ovih dana izdavačka kuća 'Prosveta' zaokružila je izdanje Danteovog speva u tri pevanja, 'Komedija' (poznatija kao 'Božanstvena komedija'), u prepevu pesnika i prevodioca Kolje Mićevića. Prvi prevod ovog speva u srpskoj kulturi je iz 1928. godine (Dragiša Stanojević), a u hrvatskoj su poznata dva (Ise Kršnjavog i Mihovila Kombola). Bilo je još nekoliko prepeva pojedinih pevanja, ali je Mićevićev ostvaren u savršenim tercinama, u originalnom ritmu i metru. Inače, ovaj rođeni Banjalučanin sjajno je preveo mnoge francuske pesnike, i zamašan deo opusa Malarmea, Valerija ('Mornarsko groblje') i Vijona ('Malo zaveštanje' i 'Veliko zaveštanje').
Ovo je, začudo, drugi Mićevićev prepev Danteovog epa. Pre desetak godina on je, pobegavši u Pariz od jugoslovenskih ratova, u sopstvenom izdanju objavio prepev Danteove 'Komedije' na francuski jezik. Šok i neverica. U zemlji sa nekoliko stotina katedri na kojima se predaje o Danteu, jedan stranac je prvi put uradio savršeni prepev, sa apsolutnim poštovanjem metra i rime. Posle dve godine, pošto je francuski Nacionalni centar za književnost odobrio sredstva za novo izdanje, Mićevićev prepev je ponovo objavljen 1998. u luksuznom izdanju kuće 'Ane d Foržeron'. Prevesti Dantea na dva jezika to je podvig koji nema presedana. Mićević je stranac i podstanar u Francuskoj, kao i kod nas. Razumljivo, zar ne?
