Izvor: Blic, 18.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trajni zanos
Trajni zanos
Presing, beogradski bend koji je bio primoravan na nestajanje, ali se uprkos svemu pojavljivao kad je najpotrebniji, jedan je od najubedljivijih odraza paralelne realnosti u kojoj, u cilju očuvanja koliko-toliko zdravog razuma, deluje jedina istinska elita srpske kulture. Okruženje nesposobno da prepozna i podrži ono što uzdiže i hrani i njega samog nije srpski patent – ono je postojalo u svim vremenima i na svim mestima. Postoji i dalje, ali su retki slučajevi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao što je naš, da dvorska luda obešena za noge bude usvojena i nametnuta kao vladajući kulturni model. Dugotrajno, uporno i dosledno insisitiranje na izvrnutoj slici neminovno uslovljava obrtanje realnog sveta – vizura budale uvek traži da joj se okolina prilagodi. U takvim uslovima Presing je objavio novi album 'Zanos bez snova' (Ammonite), još jednom uspevajući da se ne samo izdvoji, nego i izdigne.
Beda okruženja nikako ne sme biti izgovor za letargiju i beslovesni oportunizam i ovaj kvartet se vrlo jasno svrstava među malobrojne koji to razumeju i primenjuju. 'Zanos bez snova' je slobodan i ponosan album koji ne robuje nikakvim zadatim obrascima, na kome nema prepreka za duboko lične tekstove, neuobičajene instrumente i odvažna aranžmanska rešenja. Kolektivna kreativna volja u kombinaciji sa nesputanim talentom jedino je na šta muze padaju otprve, spremne da onoga ko ih je prizvao služe nesebično i velikodušno. Različiti plemeniti uticaji prepoznaju se u ovih '11 šumećih tableta' (citat sa omota) čije objavljivanje je koincidiralo sa romanom gitariste Vladimira Krakova/Markovića 'Kralj komaraca'. U paru, slično kao kod poetskih knjiga pevača Zorana Radovića, ta vanserijska dela savremene srpske umetnosti grade uzbudljivu i izazovnu simbiozu.
Konjopoj
Moji stari su bili opančari. Uz još nekoliko kolega imali su radnju u ulici koja se danas smatra nekom vrstom kragujevačke Skadarlije. Sećam se pedesetih godina, oko šest popodne, kao po komandi, svi izađu ispred svojih radnjica, podbočeni nadlanicama o kukove da ne bi prljali kecelje. Pogledaju se i odmah uđu unutra. To je bio znak za početak konjopoja. Konjopoj je bio oblik druženja posle celodnevnog radnog dana. Tačno se znalo ko za to veče treba da donese rakiju, ko da kupi sir, paradajz ili slaninu. Okupili bi se kod jednog od njih, svi u odelima i besprekorno belim kolirima. Posle bi otišli kod jednoga od njih na večeru i partiju sansa.
Beše to palanka sa filosofijom o kojoj je pisao Konstantinović.
Nedavno je u Kragujevac, sa ogromnim zakašnjenjem stigao mamurluk sa nekog konjopoja. Dugo željeni festival Susreti profesionalnih pozorišta Srbije ‘’Joakim Vujić’’, koji je pre nekoliko godina preimenovan u ‘’Joakim fest’’ i ostavljen da se stalno održava u pozorištu koje nosi njegovo ime, ponovo je napustio Kragujevac. Razlog tome je što su neki iz kragujevačkog teatra zaboravili na dogovor oko saradnje sa ostalih dvanaest pozorišta van Beograda pa su jednostrano doneli statut i pravila po kojima će se zajednički festival održavati pod njihovim krovom. Oni bi da sarađuju, ali da bude kako oni kažu.
U svom mamurluku zaboravili su da su četrdeset godina stari Susreti, preimenovani u festival zbog krize u kojoj su se našli i povereni Kragujevcu na probu, jer je značajnije bilo to što je novim statutom festivala i obnovom Poslovne zajednice zapravo načinjen početni korak u ostvarivanju dublje i neprestane saradnje - od statusnih pitanja, preko’’voza’’ koji bi omogućio da se svačija premijera vidi u svačijem pozorištu, do zajedničkih, reprezentativnih projekata kojima bi se pozorišta iz unutrašnjosti predstavljala i umešala u elitni kulturni milje. A za sve to je bilo potencijala i dobre volje.
Ovako će Joakim ponovo na put, kao što je pre njega i Đura otišao sa Lipara.
|
