Izvor: Glas javnosti, 03.Maj.2009, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tragom Gojinih grafika
Spisateljica Gordana Ćirjanić oglasila se nedavno novom knjigom. Reč je o proznom delu, knjizi pripovedaka pod nazivom „Kaprici i duže priče“, u izdanju „Narodne knjige“, čije stranice „oslikavaju društveno biće, politička vrenja i jedan tužni, zapušteni Beograd nakon stihije istorijskih zbivanja“. Ćirjanićeva ovde „ne preza od direktnog uplitanja u teške društvene teme, ne padajući pri tom u zamku agitovanja ili nekakvog nuđenja dnevnoj politici“...
Posle >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << romana „Poljubac“, kako rekoste, počeli su da vas nazivaju intimističkim piscem, ovom knjigom napravili ste zaokret u „politička vrenja i tužni i zapušteni Beograd“. Šta je bilo presudno da iskoračite u surovu društvenu stvarnost?
- Smešne su poštapalice o pojedinim knjigama ili autorima. Uz moj prethodni roman „Kuća u Puertu“ išla je druga poštapalica „epski zahvat“. Dakle, već dosadašnjim svojim knjigama ja sam pokazala da nisam pisac od jedne teme, jednog raspoloženja ili jednog žanra. I ranije sam doticala društvenu stvarnost, bavila se istorijskim temama, tako da sve to nije novo kod mene.
I dalje vas ne napuštaju „španske teme“...
- Španija, ili preciznije Andaluzija, odavno je postala moj literarni prostor. U celokupnoj svojoj prozi jedino sam u romanu „Poljubac“ izašla iz tog prostora. U knjigama pripovedaka dosledno kombinujem srpske i španske teme i najpre bih rekla da se ti tekstovi odigravaju na nekom imaginarnom mostu između dve zemlje, kroz neprestana poređenja i uzajamna osvetljavanja. Već na koricama svih tih knjiga ukazujem, naslovom ili ilustracijom, kao nekom strelicom, na Španiju. Ta zemlja je, pored Srbije, deo mog životnog i intelektualnog iskustva, pa ne mogu i neću od toga da bežim.
Zaštos priče sa nadnaslovom „Kaprici“...
- U postskriptumu ove knjige, obrazložila sam njen naslov. „Kaprice“ tretiram maltene kao žanr, onako kako u muzici kapričo stoji za muzička dela različite forme, sa lakim, neočekivanim obrtima i često duhovitim karakterom. Međutim, nisam pribegla muzičkom terminu, nego upravo originalnoj reči „kapric“, sa svim onim što to znači na srpskom. Kad čitalac, međutim, dođe do kraja knjige, ja ga naknadno upućujem na Goju i njegov grafički rad, na seriju njegovih grafika koju je nazvao „Kaprićos“. Ne bih ovde otkrivala sve ono što piše u tom „postskriptumu“ - u svakom slučaju smatram da su kopče između Gojinih grafika i mojih kratkih priča veoma zanimljive. Barem su meni zanimljive. Naknadni komentari koji idu uz svaki „kapric“ u mojoj knjizi svakako su rađeni po uzoru na Gojine komentare, koje je on, u duhovitom ili moralističkom ključu, dopisivao uz svoje grafike. Veruje se da je on to radio zajedno sa jednim prijateljem.
Niste nastupali pred publikom u Beogradu toliko godina. Rekli ste da je razlog tome erozija svih institucija... Kako vam se stvari čine danas?
- Ne računajući nastupe vezane za primanje nekih književnih nagrada, kao i kamerne konferencije za štampu, prošle nedelje sam u Institutu „Servantes“ prvi put posle trinaest godina nastupila pred beogradskom publikom. Za razliku od te moje uzdržanosti u glavnom gradu, rado nastupam u unutrašnjosti zemlje; sa romanom „Poljubac“ održala sam najmanje trideset književnih večeri. U manjim mestima publika je zahvalnija. U Beogradu mi smeta što su književne tribine uništene. Ima mnogo sala i održava se mnogo književnih večeri, ali ne postoji tribina koja ima koncepciju, odnegovanu publiku, urednika koji održava određeni kriterijum ili se zalaže za određenu poetiku, generaciju, šta god... U takvim uslovima publika je slučajna, a ja ne vidim svrhu u tome da pozivam i okupljam svoje prijatelje. Ovoga puta napravila sam izuzetak, prilika je bila takva - nova knjiga, svetski Dan knjige, ustanova koja je na neki način neutralna kao tribina... Publika je bila izvanredna, ali je činjenica da su moji prijatelji činili bar polovinu.
