Izvor: Glas javnosti, 12.Dec.2009, 02:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Traganje za drugom stranom
Od 1993. godine, kad je objavio svoju prvu knjigu, pa do danas Aleksandar Gatalica objavio je jedanaest knjiga, u kojima je, kako sam kaže, napisao svoje najbolje stranice o istoriji njegovog sada prošlog stoleća, najkrvavijeg i najčovečnijeg razdoblja u istoriji čovečanstva. Pored proznih dela, Gatalica iza sebe ima pozamašan opus kritičkih tekstova iz oblasti klasične muzike, a dokazao se i kao veoma uspešan prevodilac sa starogrčkog.
Slovite za pisca koji iza sebe ima obiman >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << raznorodan stvaralački opus. Izbor tema, način pisanja, razmišljanja doprineli su činjenici da ste jedan posve autentičan pisac, neko ko progovara osobenim glasom na srpskoj književnoj sceni... Kako vi gledate na to?
- Imati svoj osobeni glas, znači negovati svoj put u umetnost. Po svaku cenu. Pogađa me činjenica da danas postoji sve manje zbilja ambicioznih pisaca sa prepoznatljivim i dograđenim poetikama. Većina u književnost ulazi zato da bi brzo i lako zaradila na petparačkim romanima. Ima dosta onih koji leče neke svoje komplekse ili koji su naprosto literarni maroderi. Čini mi se da od toga nije imuna nijedna književnost. Sve je to pomalo „amerikanizacija“ evropske literature. Problem je samo što danas imamo malu četu viđenih kritičara koja to pozdravlja kao svežu krv u (valjda vazda) anemičnom telu srpske književnosti.
Nije vam teško da se kao pisac koji vlada formom veoma vešto i na radost čitalaca istom veoma uspešno i poigravate...
DUŽNOST KRITIKE
- Naša kritika ne čita dovoljno knjige i nema osećaj da je dužna da primeti svaku novu i vrednu stvar, jer osim nje to nema ko da učini. Velika je zabluda misliti da čitaoci mogu sami „da pronađu“ svog pisca. U moru knjiga, dobra literatura se mora pohvaliti i izdvojiti. Ako to ne čini kritika, onda će to umesto njih činiti nasrtljivi izdavači, a kako to izgleda, vidimo na svakom koraku: kao svetske vedete nude nam se pisci običnih ljubića i krimića.
- Moje teme bi se na najsažetiji način mogle svesti na traganje za drugom stranom istorije i ljudi u njima. Stalno tražim nešto dobro u lošima i bar malo lošeg u neporočno dobrima. To obično zovem postupkom crno sa belim tačkama i belo sa crnim tačkama. Izuzetno me zanima reagovanje ljudi u susretu sa istorijom.
Kako vidite srpsku književnu scenu danas?
- Kako sam rekao u odgovoru na prvo pitanje: danas su prisutne komercijalizacija i arteficijelizacija. Nije da književnost i dalje nema svoje „lavove“ poput Eka ili Malufa, ali većina mladih pisaca tu je iz sasvim određenih razloga. Oni ne žele da traju u književnosti, već bi da na tom poslu zarade, pa dok budu zadovoljni profitom, biće pisci, a kad ta „krava presuši“, postaće menadžeri nečeg drugog. Ni srpska scena ne razlikuje se mnogo od svetske. I mi imamo prave literarne „lavove“ poput Radoslava Petkovića ili Dragana Velikića, ali i mnogo lažnih heroja i heroina literature koji ove prave pisce stalno guraju u senku.
Izjavili ste u nekom od ranijih intervjua da „nas istorija nedvosmisleno uči da angažovana literatura ima vrlo ograničen rok trajanja“... Šta mislite danas o tome?
- Mislim i misliću isto. Tako su me ispravno naučili na Svetskoj književnosti. Citiraću vam samo našeg velikog estetičara, mog profesora Zorana Gavrilovića: profašistička literatura umrla je sa slomom nacizma, a antifašistička će nestati zajedno sa zaboravom na nacizam. Svedoci smo da danas nigde nema ni onih nekad hvaljenih antifašističkih pisaca kakvi su bili Erih Kesler ili Hajnrih Man recimo, jer vreme čini svoje i više nema mesta ni za antifašističku literaturu.
