Izvor: Glas javnosti, 02.Jun.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Topalovići su naša realnost
Nizu izvanrednih glumačkih kreacija, prvak Pozorišta na Terazijama Janoš Tot ovih dana je dopisao novu „recku“ ulogom Aksentija Topalovića u mjuziklu „Maratonci trče počasni krug“ koji je prema istoimenoj crnohumornoj priči Dušana Kovačevića režirao Kokan Mladenović. Precizno, znalački, šarmantno i veoma duhovito uspeo je da dočara lik ovog junaka, koga je u kultnom filmskom ostvarenju Slobodana Šijana tumačio Mija Aleksić, a sve te njegove bravure na premijernom izvođenju >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << u nedelju 25. maja publika je, ne štedeći dlanove, nagradila dugotrajnim i srdačnim aplauzom, ne samo na kraju predstave, već i na otvorenoj sceni, tokom izvođenja ovog tročasovnog spektakla.
- Ovo je tip i vrsta uloge koju svaki glumac priželjkuje - veli Janoš Tot u intervjuu za Glas javnosti. - Volim ovakve izazove, jer u njih treba da unesem celo svoje biće, znači ne samo govorni aparat, već i kompletan gestus i telo.
Uspeli ste, i to veoma upečatljivo, da nađete otklon od iste uloge koju je u „obaveznoj lektiri“, filmu Slobodana Šijana „Maratonci trče počasni krug“, tumačio nekadašnji bard srpskog glumišta Mija Aleksić...
JURNJAVA PO PARKINGU
Često igrate i u popularnom dečijem pozorištancetu „Puž“ u kojem ste u prethodnih deceniju i po ostvarili brojne i veoma zapažene uloge. Klinci vas uglavnom identifikuju kao Ricu Zlicu, okorelog negativca iz predstava Branka Kockice „Ostrvo sa blagom“ i „Čarobna frula“...
- U domenu igranja za decu, to mi je svakako najdraža uloga. Deca vole da se vezuju za konkretne i oštro izvajane likove, bez obzira na to da li je reč o pozitivcima ili negativcima. Deca vole da vole, ali vole i da mrze. NJima jasno treba ukazati šta je lepo, a šta ružno. Eto, meni je zapao taj zadatak da učim decu šta nije lepo. Mislim da sam u tome i uspeo, čim su se toliko vezali za taj lik. Posle tih predstava, često sam, maltene, dobijao i batine od dece koja su me jurila po parkingu ispred „Puža“. Ali, meni to godi. Znači da sam dobro uradio taj posao, jer kod dece nema laganja.
- Moja polazna tačka u radu na ovoj ulozi bile su godine Aksentija Topalovića. On ima 102. godine. U Šijanovom filmu, Mija Aleksić je, maltene, igrao sebe. Znači, nije imao neku preku potrebu ni da se dodatno šminka, niti da se pretvara u starca. Pored rada na govoru, telu i pokretu, ja sam, u saradnji sa našim sjajnim šminkerima, morao i to da radim. Čini mi se da mi je to bila jedna olakšavajuća okolnost jer me je u samom startu odvuklo od onoga što je Mija, zaista sjajno, uradio u tom filmu. Sve ostalo je bilo na meni, odnosno na mom umetničkom umeću u smislu da li ću tu ulogu uraditi dobro ili loše.
Iako je u pitanju mjuzikl, takozvani laki pozorišni žanr, poruka na kraju ove predstave ne deluje ni malo optimistično. Naime, završni song u predstavi „Mrzi sve, izgazi sve“, koju izvode članovi porodice Topalović, ne nagoveštava ništa lepo u nekoj skorijoj budućnosti. Da li se pesimizam, baš do te mere, uvukao i u pozorište?
- Ne znam koliko je u pitanju pesimizam, ja bih pre rekao da je to, nažalost, neka naša realnost. Sam Aksentije, u toku predstave ima jedan monolog koji upravo govori o tome. „Oni hoće gore, oni hoće sve za sebe, oni neće zajedno, oni neće što ovi drugi hoće...“ Mislim da to veoma dobro oslikava našu današnju situaciju. Iako je komad napisan pre tri i po decenije, mi se ni za dlaku nismo pomerili. Stalno se vrtimo u tom nekom začaranom krugu. Svi političari, bez obzira na to kojoj partiji pripadaju, pokušavaju svaki put da nam ulepšaju stvarnost u kojoj živimo, odavno potrošenom rečenicom da nije sve tako strašno. Ja mislim da jeste, da je zaista crno.
Na koktelu, posle premijere, čuli su se komentari da ste sa Aksentijem Topalovićem, posle Mileta rekvizitera, vašeg čuvenog junaka iz „Jubileja“, ovenčanog prestižnom glumačkom nagradom „Zlatni ćuran“ na festivalu „Dani komedije“, napravili svoju, možda, i najbolju pozorišnu ulogu?
- Mislim da je još uvek rano govoriti o tome, jer ova predstava tek treba da zaživi svoj pozorišni život. Tek kad odigramo na desetine predstava, koje će videti i ona prava „terazijska“ publika, biće moguće dati neku precizniju ocenu. Veoma volim ovu ulogu, ali sam izuzetno vezan i za neke druge. Recimo, na Ždera iz „Lukrecije“. Međutim, uvek mi je drago kad čujem da se ljudi sete neke uloge koju sam odigrao jer, na kraju krajeva, glumac se i pamti po ulogama.
Samo tri dana pre prvog izvođenja „Maratonaca“, u Ateljeu 212 imali ste premijeru drame „Nevinost“ Dee Loer u kojoj vam je reditelj Dejan Mijač poverio ulogu Helmuta. Za razliku od Aksentija Topalovića, koji baš ima prostora da kaže šta misli, sa Helmutom je potpuno drugačije, jer tokom ove dvoipočasove predstave on ne izgovara ni jednu jedinu reč?
- To je veoma interesantna uloga, jer taj moj lik je, čak, i kroz to negovorenje, odnosno ćutanje, pošto je potpuno posvećen svom zlatarskom radu, ipak „rekao“ šta ima. Jednostavno, to je njegov odnos i stav prema životu. Helmut je takav čovek. On je stvoren da bi radio, a ne da bi nešto komentarisao, pisao..
Upravo to, koštalo ga je i samog života?
- Nažalost, to je činjenica. Nedostatak komunikacije toliko je izludeo njegovu ženu, pa je ona zbog toga i odlučila da ga ubije. Bilo je veoma izazovno da u svega tri dana odigram dve potpuno različite uloge. U „Maratoncima“ se praktično ne zaustavljam ni u govoru ni u pokretu, a ovde ćutim i sve vreme sam prikovan u svega 40 kvadratnih centimetara. Veoma sam zahvalan Dejanu Mijaču što je insistirao da baš ja odigram tu ulogu.
