Izvor: Politika, 20.Avg.2010, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tonsko podsećanje na čistu vodu (i bolja vremena)
Imam već nekoliko autorskih diskova u Americi. Za sledeći CD, snimiću jednu svoju staru kompoziciju, „Vodene tonove“, koja je bila porudžbina zagrebačkog Bijenala iz 1979. godine, iz perioda kada sam radio sa „Ansamblom za drugu novu muziku“ iz SKC-a. U sadašnjem vremenu, kada je i voda ugrožena od petrolejskih korporacija, ova muzika mi je opet potrebna – kaže kompozitor Miloš Raičković
Miloš Raičković je studije započeo u Beogradu, gde je u klasi Vasilija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mokranjca studirao kompoziciju, a kod Borislava Pašćana i Stanka Šepića dirigovanje. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Gradskom univerzitetu Njujorka gde sada radi kao profesor. Njegova biografija sadrži i podatke o usavršavanju kod Olivijea Mesijana, Davida del Tredičija, Pjera Dervoa i Herberta Blomšteta, kao i o umetničkim i pedagoškim angažovanjima u Beogradu, Los Anđelesu, Honoluluu, Hirošimi i Njujorku.
Miloš Raičković je bio i jedan od osnivača „Ansambla za drugu novu muziku“ koji je, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, bio veoma aktivan u Beogradu gde je izvodio tada za našu sredinu revolucionarnu, minimalističku muziku koju su pisali Miloš Raičković i članovi beogradske grupe kompozitora „Opus 4“.
Kakvi su bili susreti sa slavnim muzičarima?
Olivije Mesijan je bio majstor starog kova, vrlo ljubazan i uvek zainteresovan za mlade umetnike. Mada nisam zvanično bio student Konzervatorijuma, kod njega sam posećivao klasu skoro tri godine i s vremena na vreme mu pokazivao i moje partiture. Ono što je bilo strašno zanimljivo u to vreme, sedamdesetih, jeste toda je on često u klasi puštao snimke iz raznih istočnih kultura, muziku sa Balija, iz Japana, Indije... i razmišljao o njoj kao o potpuno ravnopravnoj tradiciji sa evropskom muzikom. To je dosta uticalo na mene. U Njujorku sam kasnije, devedesetih, upoznao i Džona Kejdža i Filipa Glasa i Terija Rajlija. To su ljudi drugačijeg kova, sa kojima se može vrlo neposredno pričati o mnogim temama.
Oženjeni ste Japankom?
Da, moju ženu sam upoznao dok sam predavao na jednom američkom koledžu u Hirošimi, gde je i ona radila. Deca nam govore, pored engleskog, i srpski i japanski. Mislim da je to jedan od mojih najvećih uspeha, da sam decu u Njujorku sam naučio srpski. Naravno, oni često putuju u Japan i u Beograd i u Herceg Novi, gde provodimo svako leto. Momentalno se i Adam (14) i Ana (11) pomalo bave glumom u njihovoj školi. Adam je nedavno igrao Romea, a napisao je i dramu za koju je dobio nagradu. Ana voli da peva i svira električnu violinu u jednom bendu. Sve je to pomalo i zabrinjavajuće za mene, jer živimo u svetu gde se umetnost sve manje ceni. Budućnost će im biti neizvesna. Ali, idemo dalje.
Umetnik u egzilu: da li pojam egzila vezujete za lokaciju ili je on za Vas sinonim izgnanstva kao stanja duha?
Ja sam u Ameriku odlazio dva puta, pre toga sam bio u Parizu, pa sam nekolikogodina proveo u Americi, pa se vratio u Beograd i godinu ipo dana proveo u Operi, a onda sam opet otišao u Ameriku. Vrlo je bitno, pošto je ta reč „egzil“ specifična, da razjasnim da mene niko nije terao da idem, niti sam bežao ni od koga. Često sam o mom odlasku mislio da je to bila greška, sada je to već nebitno. U Americi sam, nekom prilikom, razgovarao sa jednom Poljakinjom koja je bila vrlo nezadovoljna svojim životom tamo. Pitao sam je zašto je uopšte došla u Ameriku, a ona je odgovorila da je došla jer je gledala „Dinastiju“ na TV. Ljudi odlaze sa iluzijama, a neki doduše i ostaju sa iluzijama. Ne bih generalizovao situacije onih koji su ovde niti onih koji su u „egzilu“, niti pominjao mnoge svesne ili nesvesne razloge koji nas navode na odluke o odlasku ili ostanku. Ja se uvek osećam kao da sam u Americi privremeno, pa ja ovde provodim po dva meseca godišnje, što u Beogradu, što u Herceg Novom, a nešto malo i u Parizu. Dakle,živim nekakav paralelan život u Evropi, i to već petnaestak godina.
Da li uočavate promene u našem kulturnom životu? Da li su se stvari promenile i kako?
Primećujem na svakom koraku da se kulturni život uopšte sve više amerikanizuje. Recimo, kad uđete u knjižaru, prvo naletite na štandove debelih novih knjiga, na prevedene američke bestselere, što znači da to i nije ozbiljnija literatura, ali se to ovde reklamira naveliko... Nažalost, ovde nema prevoda s engleskog sjajnih romana Stojana (Stiva) Tešića, ili romana njegove sestre Nađe Tešić, koja se i tematski bavi nama. Pošto živim na Zapadu, meni je više interesantno šta se dešava na istoku, u Rusiji, Kini, Japanu, Iranu, u Indiji,na primer, ne samo muzika ili literatura, već i na planu filma. Kakvi su kontakti naših intelektualaca sa zemljama istoka? U bioskopima gledam raspored i ne vidim nijedan naš film, ne vidim nijedan francuski film. Samo holivudsko đubre! Ne mogu da verujem da se ovde ne daju evropski filmovi!
Šta biste novo-lepo-korisno iz svoje američke sredine preneli u domovinu?
Nekada se kod nas dosta ulagalo u kulturu i u muzičke škole, a i dalje je ovde isto toliko važno da se mladi naraštaji besplatno školuju,i to ne samo u muzici. U Venecueli gomila mladih ljudi svira u omladinskim simfonijskim orkestrima i tako se vrlo često rešavaju i socijalni problemi jer mladi, umesto da postanu članovi uličnih bandi, na primer, postaju članovi orkestara i masovno sviraju klasičnu muziku!
Šta znači sintagma „srpski umetnik“ u svetu?
Ja sam dosta bio i angažovan u mnogim pokretima tamo,u smislu otpora prema bombardovanju Srbije, Avganistana, i Iraka. Čak sam se u jednom intervjuu na radiju i zakačio sa onim čovekom koji me je intervjuisao, što mi svakako nije trebalo... Ali, ni njemu nije trebalo da spominje politiku u muzičkom intervjuu. Ko pita kompozitore Amerikance o ratu u Iraku? Zašto bih onda ja imao drugačiji tretman? U Americi još postoje razne vrste diskriminacija, a naročito prema crncima i emigrantima iz Južne Amerike. Neke vrste diskriminacija su suptilne, neke otvorene. Ali ipak, ljudi se bore. U Francuskoj, na primer, ima više diskriminacije u svetu umetničke muzike. Francuzi mnogo više štite svoje umetnike i protežiraju ih. Znam nekolikoruskih pijanista koji sviraju svuda po Evropi, žive u Parizu, a nikada nisu dobili koncert u Parizu.
Ukratko – predstojeće profesionalne aktivnosti...
Ja živim u Njujorku, pa se neki put pitam, pa za koga ja pišem tu muziku, da li za nekoga tamo ili za publiku na Kolarcu? Imam već nekoliko autorskih diskova u Americi. Upravo je izašao novi CD, FAR AWAY, koji je izdala kuća ALBANY RECORDS. Za sledeći CD, s naslovom WATER TONES, snimiću jednu svoju staru kompoziciju, „Vodene tonove“, koja je bila porudžbina zagrebačkog Bijenala iz 1979. godine, iz perioda kada sam radio sa „Ansamblom za drugu novu muziku“ iz SKC-a. U sadašnjem vremenu, kada je i voda ugrožena od petrolejskih korporacija, ova muzika mi je opet potrebna, kao podsećanje na čistu vodu (i bolja vremena).
Zorica Premate
objavljeno: 21/08/2010
.jpg)
