Izvor: Blic, 06.Mar.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Toni Parsons, britanski pisac: Štitim ćerku samo od šou-biznisa
Posle uspeha koji je postigao romanom „Čovek i dečak“, Toni Parsons ne prestaje da izaziva interesovanje. U izdanju „Lagune“ upravo se pojavila knjiga eseja „O životu, smrti i doručku“, u kojoj razmatra život savremenog muškarca, objašnjavajući nam šta se događa u njegovoj glavi, u njegovom srcu i u njegovim pantalonama... U razgovoru za „Blic“ Parsons kaže da je za njega „pisanje romana poput maratona dok je pisanje za novine kao trka na 100 ili 200 metara“. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Parsons najavljuje da će na proleće doći u Beograd
- I za jedno i za drugo potrebne su određene sposobnosti koje se čak preklapaju. Ali maraton je uvek teži jer je mnogo duži. Morate da se borite sa sumnjom i sopstvenim slabostima i da celokupno delo držite u glavi cele godine, a ne samo jedan dan.
Spisateljsku karijeru ste započeli kao muzički novinar. Kakvo je iskustvo bilo pisati prvi put o bendovima kao što su „Sex Pistols" i „The Clash" i prisustvovati nastanku pank pokreta?
- To je bilo sjajno vreme da se piše o muzici. Toliko toga se dešavalo. Bilo je to vreme pre interneta i svet se menjao mnogo sporije. Tada su čak i zaista veliki bendovi godinu ili dve čekali na ugovor za album tako da su imali vremena da sazru.
Vaša nova knjiga je zbirka kolumni. Pišete nedeljnu kolumnu za „Daily Mirror" i mesečnu za „GQ". To su 64 kolumne godišnje pored pisanja romana. Sledi pitanje koje nervira većinu pisaca. Odakle vam tolike ideje?
- Mislim da, kada pišete kolumne, potraga nikad ne prestaje. Stalno tražite materijal i razmišljate o sledećoj temi. Novinska kolumna je različita od magazinske i više je stvar trenutka. A rok za pisanje je znatno kraći.
Mislim da magazinske kolumne duže traju od novinskih jer, kad pišete o vestima, one zastarevaju i novi događaji ih pregaze veoma brzo.
Takođe, mislim da razmišljate samo o sledećoj kolumni, jer nema potrebe da unapred znate o čemu ćete pisati u narednih 10 kolumni. Otvorite um i srce i ideja se javi. Ako se ne javi, bavite se pogrešnim poslom. Ali osećam se neverovatno počastvovanim što sam kolumnista i ne shvatam taj posao olako. Mislim da sam blagosloven.
Često za vas kažu da ste predstavnik emotivnog „modernog muškarca". Da li taj termin uopšte znači nešto ili je u pitanju samo predstava na kojoj možemo da zahvalimo filmovima?
- Nije, mislim da su se muškarci zaista promenili. Ja se ponašam različito od mog oca. Muškarci su iskreniji prema sebi i prema svetu nego što su to ranije bili. U mnogim stvarima ja sam i dalje staromodni mačo muškarac (zato me vole u Srbiji), ali shvatam da sam, na primer, mnogo više uključen u odgajanje svoje dece nego što je to moj otac bio sa mnom.
Da li „moderni muškarci" vole silikone?
- Ne mogu da shvatim da bi iko ko je ikada dotakao silikonske grudi mogao da ih smatra boljim od pravih.
O muškarcima i ženama uglavnom razmišljamo kao o dva različita sveta. Ima li istine u tome?
- Svet je isti, ali su muškarci i žene biološki različiti. Ženama za bebu treba devet meseci, a muškarcu devet sekundi. Nekima treba i manje!
Da li je muškarcu jedna žena zaista dovoljna ili je u pitanju mit?
- Mislim da svi sanjamo o jednoj ženi ili o jednom muškarcu s kojima bismo proveli ostatak života, ali mislim da je to danas teško jer ne živimo ceo život u nekom malom selu. Na svetu ima mnogo fantastičnih ljudi. Prava ljubav je, ipak, nešto čemu treba težiti i u nju možete verovati čak i kad veza ne uspe.
Dugo ste bili samohrani roditelj. Koliko i na koji način roditeljstvo menja muškarca?
- Samohrani roditelj sam bio dok sam bio mlad, u kasnim dvadesetim i početkom tridesetih. Već dugo to nisam. Moj sin je postao muškarac pre mnogo godina. Imam osmogodišnju ćerku, a njena majka je veoma prisutna i pravi je šef. Ali roditeljstvo je životno iskustvo koje vas iz korena menja zato što ste odjednom odgovorni za sledeću generaciju, za ljudsku vrstu kakva će biti kada vas više ne bude bilo. Mislim da vas roditeljstvo nauči prvi put da volite, zaista da volite jer ljubav koju osećate prema detetu je bezuslovna.
Pratite li politiku i koliko ona utiče na vaš život? Osećate li potrebu da zaštitite svoju porodicu od loših vesti koje prenosi televizija?
- Ne osećam tu potrebu. Moja ćerka je zainteresovana za svet oko sebe tako da stalno vodimo razgovore o politici i trenutnim dešavanjima. Na primer, već ima mišljenje o situaciji u Libiji. Pre imam potrebu da je zaštitim od idiota iz šou-biznisa. Ali smatram da je dobro što se interesuje za situaciju u svetu. Mislim da se od politike ne može pobeći. Ako bomba eksplodira u metrou u centru Londona, razlog će biti nečiji politički stavovi. Kako onda da ne budete zainteresovani?
Šta planirate dalje?
- Pišem knjigu o porodici koja odlazi na Puket na Tajlandu da bi naučili da se ponovo vole. Radni naslov je „Catchin The Sun".
Kada ćete ponovo doći u Beograd?
- Pokušaću da dođem na proleće. Da li neko hoće sa mnom na pivo?
Omiljene pesme
Vaših top pet pesama svih vremena?
Lista se menja svaki dan. Za ovu priliku to su:
„Jumping Jack Flash" - by „The Rolling Stones".
„Teardrops Will Fall" - by Ry Cooder.
„Should I Stay or Should I Go" - by „The Clash"
„Sexual Healing" - by Marvin Gaye
„Highway To Hell" - by „AC/DC".
Lista će već sutra biti drugačija
Karijera
detinjstvo: rođen je u činovničkoj porodici u londonskom Ist Endu posao: kada mu je bilo 20 godina, zaposlio se u fabrici za proizvodnju džina rani radovi: postao je muzički novinar i pratio je eksploziju panka ljubav: oženio se koleginicom, a kada su se razveli, dodeljeno mu je starateljstvo nad njihovim tada četvorogodišnjim sinom kritika: tokom sedamdesetih bio je muzički kritičar u „NME", jednom od najuticajnijih muzičkih listova u Britaniji TV: devedesetih je postao jedan od najpoznatijih televizijskih komentatora u emisiji BBC-ja, „Late Review" pisanje: njegov prvi roman „Čovek i dečak" u Engleskoj je za prva dva meseca prodat u tiražu od 750.000 primeraka
.jpg)
