Izvor: Blic, 21.Sep.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tomislav Peternek
Tomislav Peternek
Francuski kulturni centar
Izložba predstavlja izbor od šezdeset fotografija sa autorovih mnogobrojnih putovanja u Pariz, realizovanih od 1969. godine do danas. A zašto baš Pariz, razlog je jednostavan: fotografija je otkrivena u gradu svetlosti, pre 165 godina.
Akteri na Peternekovim fotografijama su 'obični' ljudi, na Olimpu svakodnevice. U životu je sve važno, poljubac na ulici, čekanje na ćošku, ćaskanje u kafiću, mačak >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na krovu… Jer, sitnice čine život. Videti i snimiti te sitnice – to je umešnost lucidnog uma. Staviti ih na pijedestal može samo onaj ko je u život pronikao do detalja (sitnica), shvativši da njegovu lepotu čine male stvari, a ne retka herojska dela.
Fotograf po pozivu, a ne po zadatku, Peternek ne traži događaj koji privlači pažnju, još manje teži onom što se u novinarstvu naziva ekskluzivom fotografa gonjenog vešću. Skrenuti pažnju gledaoca na život oko nas, zanimljiv upravo u svojoj običnosti – to je za Peterneka događaj!
Potreba za ovakvim pristupom životu, fotografiji i umetnosti, danas je možda izrazitija nego ikad pre, zato što gledalac izbombardovan hiljadama poruka i uputstava kako da živi, ne vidi da mu ovaj prolazi mimo njega.
Poređenje, u tom kontekstu, koje su kolege iz 'Figaroa' izrekle nazvavši Peterneka 'srpskim Kartje-Bresonom' otvara još jednu mogućnost čitanja ovih fotografija: kao poezije u slikama.
Poruka autora glasi: 'Želim da skrenem pažnju na određene detalje pred kojima smo skloni da zažmurimo i ne priznamo da postoje…'
Šekspirovi pekari
Viljem Šekspir: 'Romeo i Julija', režija: Osakaras Koršunovas, Litvanija
Smeštajući radnju drame 'Romeo i Julija' u Italiju osamdesetih prošlog veka, kostimografski osenčenu siromaštvom bivše istočne Evrope, litvanski reditelj Oskaras Koršunovas stvara spoljašnji okvir za dobru igru. Pri tom, prevodeći dve plemićke porodice u kumove peciva i ostalih proizvoda od testa, u slojeve koji nisu visoko na društvenoj lestvici, on uspostavlja novi sloj neophodan za realizaciju svoje furiozne komedije sa elementima melodrame, koja se potom odvija u brašnom zamagljenom prostoru, između korita za mešenje testa. Scenografija ove predstave potom će, kada se sve vrati svom izvoru - tragediji, za tili čas efektno prerasti u nadgrobne spomenike, testo će oblik lutki zameniti citatom Munkovog 'Krika', dok će brašno, taj izvor života za obe porodice i sve stanovnike Verone, objavljivati novu smrt bojeći lice pokojnika.
Ko su međutim, ono dvoje slavnih ljubavnika? Tačno ono što jesu, dvoje balavaca od četrnaest, odnosno koju godinu više, slepi od ljubavi za koju osim njih ne zna niko drugi. Njihova veza međutim, postaje problematična i nezaustavljivo vodi u tragediju, ali tek kada se u nju umešaju odrasli. Ali ne roditelji, koji su ionako zakrvljeni i koji su, nakon Tibaltove i Benvoliove smrti skoro shvatili opasnost. Uzročnici tragedije zapravo su Dadilja i Monah Lorenco, ti nesposobni dušebrižnici koji nisu u stanju da izvedu kako valja ni obično skrivanje. Jedini pad ritma koji je usledio na samom kraju ove furiozne predstave je još jedno svedočanstvo o neopozivosti smrti - bez obzira na 'ugao'.
Čisto da znate
'Radost', koreografija Josi Jungman, Izrael
Izraelska predstava 'Radost' koreografa Josi Jungmana u osnovi je čista plesna predstava bez jedne jedine misli. Tri igračice i jedan glas, neka apstraktna radost u najkraćem su - bela sliku na beloj podlozi.
(Ne)Stvarno
(Edvard Jukić, Sledbenici Heraklija Hromog, Narodna knjiga, 2004)
Jukića ne zanimaju očigledna zastranjivanja i zločini socijalističkog društvenog poretka, već ideje koje su ga oblikovale. Zato su junaci ovih pripovedaka, čak i kada deluju svakodnevno ili verovatno ('Čovek koji je voleo za dvoje'), samo ovaploćene teme, oličenja režima koji je, hraneći se najgorim u čoveku, postao antiljudski i neljudski. Njihova grotesknost nije samo telesna ili karakterna ('Siva eminencija', 'Personalni dosije'), već, kao izraz kritike ideje o jugoslovenskom ujedinjenju, zadire i u srpsko–hrvatsko ili slovenačko–muslimansko poreklo junaka ('Povratak u Gakovo', 'Vreme oporih spoznaja'). Pomireni sa čudovišnim kafkijanskim odnosom između pojedinca i društva, naviknuti na slobodu (kretanja) u krugovima opasanim bodljikavom žicom, oni su podanici nevidljivog, ali zastrašujućeg ideološkog vrhovnika, koji izmišlja istinu, konstruiše stvarnost i duše i od koga zavisi da li su im glave u torbi ili na panju.
U vlasti 'velikog iluzioniste iza koga ne ostaju tragovi' i 'doslednog obmanjivača', realnost oživljava, truje i muti umove ('Život je iznad umetnosti'), ubija svaku izvesnost i istinu. Takav, demonski princip prevazilazi granice konkretnog društveno–političkog sistema i u ratu je sa čitavim čovečanstvom: pod izgovorom namere obezbeđivanja svetskog mira, 'dušebrižnici' izmišljaju novu religiju koja bi, sa hromim(!) 'mesijom' na čelu, trebalo da pomiri polove, rase i nacije i da istoriju privede kraju ('Izgoni i poslanice Heraklija Hromog').
Tematsko težište ove knjige pripovedaka je na odnosu između politike, kao sistema ideja, i društva, kao zajednice ljudi. Ono što je čini mračnom nije samo krajnost teorije zavere do koje ona ide, već i deklarativnost u tonu pripovedača koji traži čitaoca spremnog da mu u svemu povlađuje.
