Izvor: B92, 03.Jun.2008, 18:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tomi Jaud - Poslednji beg
Čarobna knjiga, Beograd, 2007
Negde sam pročitao kako se davno jedan čovek otisnuo preko mora u beli svet, u potrazi za smislom ili kako bi već nazvali taj poriv što čuči u svakome od nas ostavivši porodicu kod kuće. Žena ga je strpljivo čekala gajeći polje cvekle da bi ga i dočekala jednog dana u nekoj olupini, umornog i ostarelog, ali zato svakako uverenog da je ono što je tražio upravo imao kod kuće i da nije ni bilo potrebe pomerati se.
Toga >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sam se setio nakon čitanja najnovije knjige „Poslednji beg", bila je i to retka prilika da kada imate, na primer, 37 godina pročitate knjigu vašeg vršnjaka, i to jednog nemačkog pisca čiju savremenu književnost i ne dobijamo baš često priliku da upoznajemo.
Tomi Jaud potpisuje bestseler koji dostiže ogroman tiraž i koji zaista zaslužuje prevod i na druge jezike, jer predstavlja pravo osveženje i podsticaj za popularizaciju knjige i čitanja, rabotu koju, zabrinjavajuće zapostavljaju mlađe genaracije.
Lepo je kad možete da upoznate pisanje nekog ko je vaših godina, a ko je ipak odrastao u nekom, opet, ne tako dalekom i stranom prostoru. Nemačka jeste na zapadu i daleko je razvijenija, ali tu već prestaju dalje razlike i sve ono što muči glavnog junaka, njegovom ovdašnjem vršnjaku potpuno je blisko i razumljivo.
Različita je samo scenografija tamo susrećemo već prepoznatljiv kult piva, kobasica i lokalnog konzervativizma označenog na početku knjige starom franačkom izrekom: "Nemož ’ to da radiš, jer to tako ne mož ’....."
Dakle, glavni junak u pomenutim godinama ima sukob najpre sa sobom, a potom i sa devojkom, roditeljima, društvom, i najzad svim onim predrasudama koje su svuda manje više iste. Teško je prelomiti i napraviti rez, priznati da vam je život možda isuviše spor, jednoličan i dosadan i da ljudi oko vas tome dosta doprinose, uvlačeći vas u te neke modele i obrasce življenja kojima se ne sme opirati, inače postoji opasnost da budete izopšteni i anatemisani.
I, dok čitate ovu knjigu čini vam se da tu sad imate nekog svog, istomišljenika, sapatnika, jednog od retkih koji vas razume, i čiji prostor time i vama postaje blizak.
Dakle u godinama ste kada ne samo da roditelji, devojka, društvo od vas očekuju donošenje nekih krupnih odluka, već i vi sami to želite, ali vas to nikako ne čini srećnim. Ipak, privremeno odustajanje od tih očekivanih, gotovo nametnutih odluka, otvara mogućnost iskrenog suočavanja sa sobom i razrešavanja te dileme koja prosto glasi: šta zapravo hoću, a šta neću.
Uistinu, nikad nije kasno za to, naravno pod uslovom da se sve ipak lepo i srećno završi, kao u slučaju našeg glavnog junaka Pičija Grojliha.
