Izvor: B92, 03.Nov.2009, 22:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tomasz Stanko: Kada truba progovori
Jedan od muzičara koji je obeležio ovogodišnji džez festival je poljski trubač Tomaš Stanko (Tomasz Stanko), koji je sa svojim kvintetom svirao u Domu sindikata.
Kao što se moglo pretpostaviti, najveći deo koncerta se sastojao od numera sa albuma „Dark Eyes" koji se pojavio u prodavnicama tek pre nekoliko dana. Pošto se radi o jednom od najboljih Stankovih albuma u poslednjih desetak godina, jasno je zašto je ovaj koncert mnogo obećavao i pre nego što je počeo. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << A počeo je sa predivnom „Grand Central" koja zvuči kao prvi singl sa novog albuma. Ne čuje se tako često zarazna melodija na trubi kao u ovoj pesmi, dok klavir podseća na setu Bila Evansa (Bill Evans).
Već u ovoj prvoj numeri Stankovi skandinavsko–nordijski muzičari (bubanj, bas, gitara, klavir) nam savršeno preciznom svirkom daju do znanja da su mnogo iskusniji nego što bi se po njihovim godinama moglo reći – kad bacite pogled na binu, pored šezdesetsedmogodišnjeg Stanka oni zaista igledaju kao da su mu sinovi. Upravo je njegov izbor mlađih muzičara lišilo ovaj koncert gomile klišea – sve one solo tačke koje često umeju da udave, bile su svedene na minimum, tj. svako iz benda je u nekom momentu imao po jedan relativno kratak solo i to je bilo to.
Struktura većine pesama je takva da ih Stanko počinje melodičnom trubom, zatim zajedno sa bendom pravi šetnju po stilovima ograničenom improvizacijom, da bi se na kraju vratio osnovnoj melodiji. Istina, ti centralni delovi u par pesama su bili nešto razvučeniji, a gitarista Jakob Bro je imao kratke izlete u klasičnu džez gitaru koja mu baš ne stoje najbolje. Međutim, kada mu iz gitare izlaze ambijentalniji zvuci, na trenutke čak bliski post-roku, onda je situacija skroz drugačija, da ne kažem mnogo više ECM-ovska.
Kada na takvu gitaru dodate Stankovu trubu čiji je zvuk tako staromodan, ali u najpozitivnijem smislu (vrlo sličan Majlsovim baladama iz pedesetih), repetitivan i uglavnom nežan klavir Aleksi Tumarila (Alexi Toumarila), dobićete romantično džez iskustvo lišeno dosadnih momenata.
Inače, sama dvorana Doma sindikata nikad nije izgledala pristojnije i to ponajviše zahvaljujući velikim zavesama koje su se pružale duž zidova cele bine, sve do prvih redova. Tim vrlo jednostavnim trikom je sakrivena ona soc-drvena lamperija koja asocira na odsustvo pojma o vremenu i nebrigu o samoj sali. Još samo da je osvetljenje bilo malo suptilnije i manje šareno, vizuelni doživljaj bi bio potpun.
Ono što smo videli u petak uveče su ulavnom bile džez balade – akustične, prirodne, nepretenciozne. Iako vas pojam „džez balade" lako može asocirati na istoimene kompilacije, na kojima se nalaze ljigave teme Gruvera Vošingtona (Groover Washington) i Terensa Blanšara (Terence Blanchard), ne dajte se prevariti. Ovo su bile iskrene džez balade iz crno-belih filmova, nikako kičersko-holivudski, džezi sentiši prošarani klavijaturama.
Baš zbog te atmosfere je šteta što osvetljenje nije bilo samo za nijansu prigušenije – tako bi pasovalo svetlo nekoliko kućnih lampi...i po mogućstvu odsustvo zabrane pušenja. Što bi rekli oni sa izvora ove muzike - pravi "melankolic jazz mood".
