Izvor: Politika, 25.Jan.2010, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tolerantni Servantes
Nije problem u tome čega sve u knjižarama ima, problem nastaje ako nečega nema, kaže prevodilac Aleksandra Mančić
Nedavno je jedan naš poznati pesnik, prilikom predstavljanja svoje nove knjige, kazao kako u knjižari nije mogao da pronađe prevode Jejtsa, T. S. Eliota, Rilkea. Da li se danas isplati prevoditi klasike, imaju li ljudi strpljenja da im se vraćaju posle srednjoškolskih obaveznih programa, lektire ili se u proseku češće odlučuju za savremene bestselere, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razgovaramo sa Aleksandrom Mančić, jednim od naših najznačajnijih prevodilaca, autorom još jedne nove knjige o problemima prevođenja „Moje telo nije obmana mašte, Servantesove veštice” (Službeni glasnik”).
Ova knjiga nastajala je kao dnevnik zapažanja u toku prevođenja poslednjeg Servantesovog romana „Persil i Sigismunda”(Rad, Beograd, 2008). Kao dnevnik koji komunicira sa Servantesovim vremenom, i u idejni delokrug poziva sve mislioce i pisce koji sa Servantesom mogu da dođu u vezu na osnovu svoga stvaralaštva.
Ima tu zanimljivih priča o Đordanu Brunu, Bokaču, Danteu, Servantesu u Italiji, koga su još zvali i „španski Bokačo”, maštanju o tome da su se Servantes i Šekspir mogli sresti, a autorkine asocijacije slobodno se kreću čak i do naše Ksenije Atanasijević i Stanislava Vinavera. U knjizi „Moje telo nije obmana mašte” ukazuje se slika Đordana Bruna koji je osuđen kao jeretik izgovorio rečenicu: „Možda vi, moje sudije , izgovarate ovu osudu protiv mene u većem strahu nego što je ja primam.” Zatim u ovom svestranom dnevniku vidimo i Dantea, koji je u svojoj „Komediji” predočio svest i podsvest vremena i kulture kojima je pripadao, Bokača, koji nam je ostavio u tradiciju da čitamo Dantea, kao i Servantesa, koji je „tolerantan u veku netrpeljivosti i inkvizicije, i koga najpre zanima čovek, kao ličnost i kao tip”.
– Najzabavnije je to što se i Servantes, i Dante, i Šekspir, i Ariosto, mogu čitati i bez ikakvih objašnjenja i fusnota, čitalac se može prepuštati raznim vrstama čitanja, stvarati sopstvena doslovna ili alegorijska tumačenja. Naslov moje knjige je citat iz Servantesovog romana. Meni se ta rečenica učinila kao naslov koji bi na svoju knjigu mogla staviti i neka čestita autorka ženskog pisma s početka dvadeset prvog veka. Međutim, postavljam i pitanje o tome da li će me čitanje neke knjige, osim što će mi otkriti stvari koje nisam znala, i lično dirnuti? Ovom knjigom htela sam da ponudim nešto drugačije nego što su klasične naučne knjige o klasičnim autorima, da unesem i svoj život u svoje čitanje Servantesa, onako kako sam osetila da on unosi svoj život u moj. „Čeprkajući” po veoma poznatim i cenjenim biografijama Servantesovim pronalazila sam detalje koji su ostali u zasenku, izvlačila ih i stavljala jedan pored drugog, ispitivala mogućnosti..., kaže za naš list Aleksandra Mančić koja, inače, prevodi sa španskog, italijanskog, francuskog i engleskog. Prevela je blizu šezdeset knjiga, i roman Migela de Servantesa „Don Kihote od Manče (Rad, Beograd, 2005), kao i dela Cvetana Todorova, Borhesa, Tereze iz Avile, Poa, Bokača, Migela de Unamuna, Ernesta Sabata, Hosea Ortege i Gaseta, Keveda i drugih.
Na tribinama međunarodnog Beogradskog sajma knjiga često se mogu čuti primedbe o tome da su bestseleri odneli prevagu nad knjigama iz oblasti humanističkih nauka, umetničkim monografijama, pa i klasicima svetske književnosti. Da li i našim knjižarama nedostaju knjige klasika svetske književnosti, kako je to u inostranstvu?
– Najlepše što naše doba interneta i masovnih komunikacija pruža jeste ogromno proširenje mogućnosti izbora. Ako se taj izbor ograničava navodnim „tržišnim” razlozima, onda bi se to čak moglo nazvati svojevrsnim vidom cenzure... U španske, francuske, italijanske knjižare čitalac može ući spokojno, siguran da će u svako doba naći neko izdanje i svetskih i domaćih klasika. Nije problem u tome čega sve u knjižarama ima, problem nastaje ako nečega nema, primećuje Aleksandra Mančić.
U razgovoru sa vrsnim prevodiocem, čiji je posao na neki način i „ambasadorski”, i koji nosi mogućnost predstavljanja sopstvene kulture u inostranstvu, postavlja se pitanje kako se brinuti o prevođenju srpske književnosti na najbolji način.
– Ako zaista želimo da brinemo o prevođenju srpske književnosti u inostranstvu, onda nam sopstvena književnost mora biti pristupačna i dostupna, i to stalno. Dobro znam šta za mene kao prevodioca znači mogućnost da u španskoj knjižari nabavim klasične autore, da otkrivam manje poznate pisce, zato što su njihove knjige štampane, zato što su mi valjane i pouzdane informacije o knjigama i autorima dostupne i na internetu. Najviše ćemo učiniti na promovisanju sopstvene književnosti ako stranim slavistima ponudimo najširu mogućnost izbora – mišljenja je Aleksandra Mančić.
Klasici su, pak, važni i zbog univerzalnosti ideja, temeljnih vrednosti svakoga doba. Ipak, „Servantes nije pisac koji će nekažnjeno dozvoliti da ga čitamo nemarno i bez udubljivanja”, kaže Mančić u jednom delu svoje knjige „Moje telo nije obmana mašte”.
– Ko hoće da razume današnji svet, isplati mu se ako ume da razazna gde se na mapi sveta nalazi on lično. A da bi čovek to znao, mora znati ko su i gde su drugi oko njega, i kako je svako od nas do svoga mesta došao. Sve to imala sam na umu kada sam pisala ovu knjigu o Servantesu. Kao prevodilac, naučila sam da moram pročitati mnogo „uzgrednih” tekstova, mnogo „fusnota”, obavestiti se o mnogim stvarima koje, kada se sve sabere, neću upotrebiti neposredno u tekstu prevoda, ili ću pročitati stranice i stranice zato da bih prevela jednu jedinu reč... sa neizvesnim ishodom. Takvo čitanje uči određenoj vrsti strpljenja, za koje se potom ispostavlja da donosi nagradu kroz uživanje u čitanju iz „učenog neznanja”. Govorim o čitaocu koji treba da bude spreman da i Servantesu pristupa polako, u više navrata, prepuštajući se njegovom vremenu.
Marina Vulićević
[objavljeno: 26/01/2010]
.jpg)
