Izvor: Blic, 07.Jun.2015, 20:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Točak: Imam snage za još jedno čudo
I dan-danas učim da sviram gitaru, i dalje volim živi kontakt sa publikom - kaže čuveni gitarista, frontmen „Smaka”.
Radomir Mihajlović Točak je godinama važio za najboljeg rok gitaristu na ovim prostorima, a njegova grupa „Smak” bila je veoma popularna sedamdesetih i osamdesetih godina, iako je svaka nova generacija s ogromnim poštovanjem iznova slušala njihove pesme. Veliki povratnički koncert benda održaće se 20. juna u na Ušću.
Šta za vas >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << danas znači rad sa grupom „Smak“?
- Mnogi od nas očekuju čuda. Što je najlepše u celoj priči, mi imamo raznih „čuda”. Stari su govorili da je muzika hrana za dušu. „Smak” je grupa koja to ume da radi, ni sam ne znam kako. Naš posao je da nahranimo gladne, bar gladne naših pesama u autentičnom izvođenju. Koliko će to da doprinese ukupnom roku, ne znam iako bih jako želeo. Rok je bačen na kolena, i to ne samo kod nas već i u čitavom svetu. Njegova iskrenost je odavno postala roba kojom je zatrpano muzičko tržište. Nisu krivi bendovi i rok muzičari, kao da neko drugi diktira šta će biti ponuđeno sutra. Publika takođe ne može biti krivac, ljudi će samo prihvatati ili odbijati ono što im se nudi.
Oduvek ste važili za najboljeg gitaristu u eks-Ju, kakve uspomene vas vežu za nekadašnju domovinu?
- Uglavnom lepe, posebno kad je u pitanju „Smak”. Bilo je prelepih trenutaka u našem radu, i to najpre u živom kontaktu sa publikom. Nismo puno defilovali kroz medije i činilo se da na tom planu treba više da poradimo. Meni lično nije smetalo jer ne volim da se slikam bez preke potrebe. Mislim da su ljubitelji muzike mene više voleli nego što su imali uvid u to kakav sam ja gitarista. Bio sam svestan da je upravo tako.
Sećanje na Lazu
Nekih muzičara iz grupe „Smak” više nema, kakav je odnos sa sadašnjim članovima benda?
- Konkretno, reč je samo o Lazi Ristovskom. To je bio izuzetan muzički talenat kakav se retko viđa bilo gde. Nažalost, Laza nije puno mario za svoje krhko zdravlje, posebno u mladosti. Sadašnji članovi benda su hvala bogu još živi, mada svi već imamo puno godina. Osećam da nas jako drži stalna i uporna podrška naše publike, to nam daje osnovnu volju za životom. Niko ne može da shvati, dok i sam ne dođe u to doba šta znači kad predivni mladi ljudi kao izbezumljeni skaču oko nas slušajući kako sviramo ili tiskajući se da naprave koju fotku s nama. Prilično dobro funkcionišemo s obzirom na veliki vremenski diskontinuitet.
Čini se da u nekim vašim pesmama ima primesa folka. Kako posmatrate etnomuziku i gde vidite mogući spoj etnomuzike Balkana i rokenrola?
- Zapravo nijedna moja kompozicija nema ništa od etno ili folk zvuka, mada ima originalni zvuk potekao s ovih prostora kao i bilo koja druga narodna muzika. „Ulazak u harem”, „Zajdi zajdi” i „Ukor” su kompozicije koje „Smak” ponekad izvodi, ali ja nisam njihov autor. Naše su „Daire”, „Biska 2”, „Cigansko srce”, „Profesor”... Inače ne volim spojeve naše etnomuzike sa rokom ili ma kojim drugim zapadnjačkim stilom. Ako nešto ne ide, onda je stvarno preterivanje. To što smo mi svirali „Zajdi” ili „Ukor” predstavlja puku slučajnost. Odsvirao sam zaista obe pesme kako sam najbolje znao i umeo, osećam čudnu stvar dok to sviram, ljude iz ovih krajeva pogađa taj melos i nije dobro suviše ga zloupotrebljavati.
Živite prilično povučeno, Da li ste ikada imali sliku o sebi kao rok zvezdi?
- Živim sa porodicom u Beogradu, još od vremena kada se „Smak“ raspao, tačnije od 1982. Pre toga sam boravio u Kragujevcu, celu deceniju, a rođen sam i odrastao u mom Čačku. Sliku o sebi kao rok zvezdi ne mogu da kažem da nisam imao, to je bilo davno, bili smo jako mladi ali moj život nimalo nije bio lak tada. Nikad nisam imao svoj stan, stalno sam se seljakao, mučio sa parama. Kao da su na mene svi zaboravili. Doživeo sam i odlazak sa scene. Na moju veliku radost, ponovo se vraćam i zahvalan sam zbog toga.
Između ostalog, autor ste knjige „Škola gitare” i imate armiju sledbenika i učenika. Da li uspevate da im prenesete i nešto više od same tehnike sviranja?
- Da, trudim se da ih nekako vratim sebi. Po meni, svaki talentovan gitarista može da svira najkrupnije zahteve, ali je prava šteta da ne pronađe makar delić samo sebi svojstvenog načina sviranja. Kod nekih sam uspeo. Ne može se baš tako brzo, ponekad su potrebne i decenije rada, gitara se vrlo sporo uči na nekom razvijenijem nivou. I sam učim svakodnevno vežbajući. Neke stvari mi još nisu jasne. Nažalost, nemaš više od koga da naučiš kako ti treba da sviraš. S druge strane, takva situacija čini jednog gitaristu i muzičara samostalnijim i jačim.
Imamo talentovane rokere
Šta je od izvorne ideje rokenrola toliko značajno da ostane za budućnost?
- Već sad postoji test vremena koji deluje neumoljivo na muziku. Mislim da prvo mesto svakako zaslužuju Bitlsi i Džimi Hendriks. Poslušajte pažljivo Bitlse, umite u obzir doba kada su oni svirali i pevali. Ništa od toga nije originalnije. Što se tiče naše rok scene, nemam dobre vesti. Mislim da je kod nas bilo talentovanih ljudi, ali nisu imali sreću da žive na pravom mestu, na izvoru roka. Mnogi misle da i ja spadam u takve.
