Izvor: B92, 29.Okt.2010, 14:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"To je samo kuga ili herpes"
Nakon besmislenih pitanja o kreku, tehnu, promiskuitetu, braku i besmislenih odgovora: „da, ne, možda, svejedno", jedino ima smisla pitati, šta posle?
Prvo izdanje romana Igora Marojevića, Dvadeset i četiri zida, iz 1998. godine, nije naišlo na adekvatan odgovor kod čitalaca. Drugo i izmenjeno izdanje objavljeno ove godine počelo je da privlači pažnju publike. Očigledno je da zanimanje za tematiku bolesti modernog čoveka, kojom se roman bavi, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << raste uporedo sa razvojem svesti o tome šta se oko nas dešava.
Igor Marojević se u svojim knjigama bavi ekstremnim temama, koje čitaocima „bodu oči", poput samoubistva, impotencije, rata, porekla. U Dvadeseti i četiri zida, Marojević istažuje pitanje bolesti, i to side. Bolest je u knjizi predstavljena kao stanje u koje mora dospeti svaki čovek ne bi li postao svestan da je živ; ona dobija pozitivnu konotaciju – ukazuje na „loše strane zdravog čoveka". Citat Crnjanskog: „Bolesti su bile moj najlepši događaj" stoji kao moto kompletnog dela. Glavni junak, koji sve vreme flertuje sa virusom, na kraju svesno biva zaražen. Otuda potreba da se bolest tematizuje i prikaže kao subjektivni događaj iz dve perspektive – iz perspektive zdravog lika i iz perspektive istog lika, ali sada nemoćnog da piše.
Tema raspadanja uslovila je stilsku labavost koja je prisutna još u prvom izdanju. Realistički opisi često se mešaju sa poetskim, čak patetičnim iskazima. Današnja kritika ne zamera piscu razjedinjenost stila, jer smatra da je tematika dela dovoljno „jaka", pa se takav stil, bez obzira što ruši doživljaj, može tumačiti „kao da je" u funkciji priče.
Delo koje tematski, a i kompoziciono stoji u pozadini romana i sa kojim se stvara intertekstualna povezanost je Kamijeva Kuga. Kuga stoji na prozoru bolesničke sobe jednog od zaraženih. U Marojevićevom romanu HIV postaje moderna kuga koja kažnjava razvrat i nedostatak vrednosti savremenog sveta. Vođenje priče kroz formu dnevnika, kao pokušaj posmatranja razvoja bolesti i širenje zaraženih, preuzeto je od Kamija. Kao i kod Kamija, Marojevićev junak, na kraju prestaje da piše i prepušta svoje delo drugom liku, fiktivnom čitaocu, svedoku događaja koji završava priču.
Pored Kuge, u intertekstualnoj vezi sa romanom stoji i Biblija, preciznije „Knjiga o Jovu". Ovo delo nadzire se preko jednog od svojih likova, Vildada Sušanina koji se spominje za žurci glavne junakinje. „Kakav je lik Vildad Sušanin?" Negativan, pozitivan-pozitivan, negativan, svejedno. Pitajući se kakav je to lik, pisac pokazuje stavove svojih junaka povodom stanja u kojem se nalaze. To je ujedno moto glavnog lika onda kada stupa u sigurnu smrt. Kada govori Jovu koji se pita kakav je to Bog koji kažnjava čoveka tako što mu šalje najgoru od svih bolesti, on kaže: „Jer smo mi jučerašnji i ne znamo ništa, jer su naši dani na zemlji sen.” Kroz svoje odgovore, junaci objašanjavaju svoju bolest i definišu svoj odnos prema nastupajućoj smrti.
Ovakav postupak uplitanja i produbljivanja priče upotrebom drugih književnih dela i mitova, kojim se Marojević uveliko služi, gubi svoju vrednost kada se govori o psihologiji likova. U potrazi za opravdanjem nedostatka volje kod glavnih junaka, pisac se upušta u površini psihologizam u kome se objašnjava da su im roditelji razvedeni, da glavni lik nema odnos sa majkom (opet prizivanje Kamija) i da je to nešto što ga proganja. Psihološka pozadina likova, koja se pri tom proteže kroz celokupno delo, slaba je motivacija za njihove postupke i deluje mlako u odnosu na glavnu priču.
Metafora „dvadeset i četiri zida" predstavlja stan glavog junaka u kome se odvija njegova priča i čitav njegov „budući" život. Stan je izolacija od bolesti i od drugih ljudi, a ujedno je i motiv „živog prostora" koji postoji u svim većim delima koji tematizuju bolest. Bokačov Dekameron nastaje kao beg od kuge u prirodu. Ipak, mnogo sličnija scenografija nalazi su u Poovim pričama, pre svega u Maski crvene smrti i kod Kafke u priči Jazbina. Kao i kod Poa, Marojevićevi junaci sklanjaju se u svoj prostor koji diše i koji je mesto smrti. Međutim, Kafka i njegovo pesimističko viđenje sveta bez Boga i čoveka koji je izgubio sve svoje vrednosti i sveo se na puko preživljavanje odiše Marojevićevim delom.
Kraj romana je otvoren i omogućava nekoliko tumačenja, a svi polaze od „dvadeset i četiri zida". Naziv dela je metafora koja upućuje na skučenost čoveka i svedenost njegovog života. Ipak taj prostor je mesto spoznaje i svesti o tome da je jedina čovekova obaveza da polako nestane...
