Izvor: Blic, 12.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tišina
Tišina
Među prizorima koje nikada više ne bih želeo da vidim na televiziji, niti u bilo kojoj drugoj prilici - izuzimajući legendarne 'ratne' Dnevnike sa laganim vožnjama kamere preko leševa da se silom utuvljena iracionalna, u tadašnje državne svrhe izuzetno upotrebljiva, mržnja slučajno ne bi ohladila pre vremena - na samom vrhu svakako su prenosi iz Skupštine. Ta beskrupulozna demagoška egzibicija nekadašnjeg sistema nastavljena je i u novom veku, čime je očigledno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pokazano da je prevara transparentnosti u ime demokratije još uvek itekako potrebna. Nijedna država koja imalo drži do sebe i svojih građana, a posebno njihove dece, ne bi smela da dozvoli takvu lavinu pogrešnih primera, iz koje je nemoguće naučiti bilo šta dobro, korisno i vredno budućnosti. Čemu nas uče prenosi? Da to što tvrde da je neko gluplji, pokvareniji ili korumpiraniji automatski amnestira one koji su takođe glupi, pokvareni i korumpirani.
Da se veština govorništva - za šta bi parlament po prirodi stvari trebalo da bude visoka škola - sastoji u demonstraciji duhovitosti iz gimnazijskog toaleta i prostakluka zbog kakvog bi i čovečija ribica isprala detetu usta sapunom. Da društvo u kome živimo otvara vrata uspeha - jer biti poslanik trebalo bi da bude neka vrsta uspeha u životu - isključivo ljudima koji su bili opravdano odsutni sa predavanja o upotrebi razuma, skrupula i uljudnosti. Da su obrazovani, dostojanstveni i razboriti ljudi beskorisne budale.
Da je sve dozvoljeno, jer granice poništavaju upravo oni koji bi trebalo da ih postavljaju. Šta treba uraditi? Povući kamere, zazidati vrata i pustiti da glasovi, jedan po jedan, zamiru dok ne ostane samo blagotvorna tišina.
Merilin
Ovih dana (tačnije, 1. juna) 'naš anđeo, slatki anđeo seksa', kako je filmsku zvezdu nazvao Norman Mejler u čuvenoj biografiji, Merilin Monro (1926-1962) bi obeležila svoj 80. rođendan. Ali otišla je prerano, ispunivši paradoksalnu misao druge američke ikone pedesetih Džejmsa Dina da je najbolje umreti mlad i biti lep leš.
Jedan od najznačajnijih američkih listova Zapadne obale 'San Fransisko kronikl' posvetio je celu stranicu podsećanju na 'erotski simbol koji se svakih deset godina pojavi kako bi spasio filmsku industriju'. Ali spasa nema, došlo je vreme digitalne tehnologije, videa, sveopšte piraterije. U pomenutom listu se ponovo naširoko razglaba o tome šta je ubilo usnulu lepoticu: droga, mafija ili klan Kenedijevih.
Desetak biografija je napisano (najpoznatije iz pera Zolotova, Mejlera, Simpsona), sve je prokopano i istraženo o sirotinjskom detinjstvu i lutanjima sve do holivudskih studija. Samo je ostalo nejasno do kraja, uprkos tobože iscrpnim ekspertizama: uz čiju pomoć i sa kakvim smrtonosnim injekcijama je otišla do večnih lovišta. Da je za sobom ostavila samo uloge u 'Neki to vole vruće' i 'Sedam godina priželjkivanja' (oba sa rediteljem Bilijem Vajlderom), bilo bi dovoljno za legendu. Sa snimanja poslednjeg filma 'Nešto moraš da imaš' Džordža Kjukora najurena je zbog neprekidnih, višečasovnih kašnjenja. U knjizi reditelja Džonatana Kroua 'Konverzacije sa Vajlderom' (2001) Bili Vajlder svedoči da je bio na ivici da poludi zbog te njene navike, ali je na kraju zavapio: šta bih dao kad bih sa njom mogao da snimim još jedan film!
