Izvor: Blic, 27.Dec.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Timofejev
Timofejev
Činjenica da je Aleksandar Timofejev – novinar koji personifikuje profesionalnu odvažnost u opasnim i teškim vremenima i za čije ime ne može da se veže nijedna neprijatna asocijacija – dobio lični televizijski tok šou jasan je dokaz da se u sferi domaćih medija stvari (brzinom dekoncentrisanog puža, ali ipak) pomeraju prema uspostavljanju kriterijuma i kreiranju korisnih i upotrebljivih primera. Serijal 'Timofejev' (B92, subotom u 21h) prelomni je nagoveštaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dolaska novih, drugačijih i dostojanstvenijih vremena za televiziju, koja će uskoro morati da odustane od estradno-uličarsko-pijačarskog koncepta u kome šansu za delovanje dobijaju samo najagresivniji pripadnici plemena Alapača. 'Timofejev' je sve suprotno od toga: promišljen, inteligentan, nepretenciozan i, što je možda najznačajniji pomak, dobronameran, ali efektan i zabavan TV razgovor sa ljudima koji, uglavnom, imaju šta da kažu.
Posle tri emisije potpuno je jasno da je ovdašnji medijski prostor konačno dobio tok šou čiste koncepcije i visokog nivoa, čiji cilj nije ni vulgarna promocija voditelja, niti još vulgarnije insistiranje na klovnovskim maskama za goste. Izuzimajući nastup glumice Katarine Radivojević u trećoj emisiji, koji je u jednom autentično dirljivom trenutku silovito probio rampu, najupečatljivije je ipak bilo premijerno izdanje, pre svega zahvaljujući gostovanju Dragana Nikolića. Najzad se, dakle, pojavila emisija u kojoj ljudi koji ovoj zemlji u svakom pogledu služe na čast mogu da se pojave bez opasnosti da će, sa crvenim nosom na licu, morati da se rvu u blatu na radost bednih i pakost još bednijih.
Bioskop moje mladosti
Pre izvesnog vremena došao sam pred bioskop moje mladosti omiljeni izraz kolumnista i fenomenologa opšte prakse, koji, očito, godinama ne ulaze u bilo koji bioskop. Neću reći ime zdanja, jer to za ovu priču nije bitno. Bila je popodnevna projekcija, a službenica na blagajni me je zamolila da sačekamo i vidimo da li će se još neko pojaviti. Stajao sam pored ulaza i posmatrao kako ljudi prolaze ulicom. A onda mi je ljubazna gospođa sa tugom rekla: izvinite, nećemo projektovati film samo zbog Vas. Sasvim sam je dobro shvatio.
To mi se i ranije događalo, u onim groznim godinama 1993-1994. Mislio sam da ću morati da promenim profesiju. I sada su došli najcrnji dani za bioskop kao kulturnu i opštenarodnu instituciju. Jedno od najmoćnijih objašnjenja leži u nabujaloj uličnoj pirateriji, gde se trenutno za samo 50 dinara (četvrtina cene bioskopske karte) može kupiti najnoviji film iz Holivuda, koji ćemo gledati na sledećem Festu u večernjim terminima: 'U potrazi za Nedođijom' Marka Fostera, 'Rođenje' Džonatana Glejzera ili 'Loše obrazovanje' Pedra Almodovara.
Ali ako su moderno opremljene i doterane dvorane Takvuda, Rode i Doma sindikata ipak dobro posećene (i tu je pad gledanosti), drugi deo objašnjenja uočenog fenomena je katastrofalno stanje većine državnih bioskopa pod okriljem Beograd filma. Zapuštene dvorane, oštećene stolice, projekcija sa trofejnih, davno otpisanih mašina nudi grozan ugođaj vezan za bioskop moje mladosti, kada za bolje nismo znali. Neki novi kapital iz privatizacije mora se naći kako bi današnja mladost gledala film u uslovima kakve zaslužuje. Bega od toga nema.
