Izvor: Blic, 26.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Time Out
Time Out
Iako štandovi sa štampom pucaju pod teretom najrazličitijih magazina, čija tematika je toliko razuđena da se čini gotovo nemogućim da baš svi ima čitaoce, muzička štampa, sa retkim izuzecima, već godinama ne postoji. Posebno je postoji relevantna muzička štampa koja bi odmakla dalje od strasnih, ali neupotrebljivih pisama čitalaca koja su nekada u 'Džuboksu', po prirodi stvari, završavala u košu. Pošto magazine ne prave obožavaoci, nego ozbiljni profesionalci >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koji znaju o čemu je reč i kako se organizovati na sumanutom tržištu kao što je srpsko i pošto je ljudi koji odgovaraju pomenutom opisu ovde veoma malo, muzičke teme rasute su po medijima bez mnogo reda. U tom smislu magazin 'Time Out' predstavlja najdugovečniji dosadašnji izuzetak od mračnog pravila, a svojom uređivačkom politikom, izborom i obradom tema i, posebno, razboritošću i dobrim tajmingom, budi opravdane nade da nisu u pravu oni koji tvrde da dublja istraživanja fenomena popularne muzike više nikoga ne interesuju.
Čak i u Srbiji postoji kontinuirano interesovanje, a nivo obaveštenosti i fleksibilnosti potencijalne čitalačke publike neuporedivo je viši nego što bi se dalo pretpostaviti. Ne sumnjam, dakle, da 'Time Out' ima mnogo čitalaca i izvan centara kao što je Beograd – sudeći po odjecima lokalnih scena koji stižu do mene, unutrašnja lepota rokenrol Srbije nešto je sa čim treba ozbiljno računati. Da zaključim, 'Time Out' je magazin kakav mora negovati svaka scena koja drži do sebe i izvor dragocenih informacija za mnoge ljude koji te informacije i takav odnos apsolutno zaslužuju.
Mića Knjižar i Miša Biletar
U mom gradu koji je dobio ime po ptici grabljivici, za koju niko ne zna kako je izgledala i koja je, ne tako davno, izumrla sa iskrčenim šumama, postoji ponos na najstarije kulturne institucije, ali i isto tako stara mržnja, zavist i palanačka mrzovolja.
Početkom devedesetih radio je u jednoj od najstarijih knjižara Mića Knjižar.Radio je tu decenijama i niko ga nije znao pod pravim prezimenom, a i sam se predstavljao kao Mića Knjižar. U onoj, velikoj Jugoslaviji nije bilo naslova kojeg nije mogao da vam pribavi za par dana. Svojim stalnim mušterijama bez novca, organizovao je udoban kutak za čitanje u samoj knjižari, a svojeručno im je kuvao najbolju tursku kafu na svetu. Imao je i plavu svesku u koju je upisivao porudžbine, ali i knjige koje je davao 'na poček'.
Da negde danas postoji ta sveska, mogla bi se precizno rekonstruisati kulturna istorija grada od šezdesetih naovamo. Videlo bi se ko je šta čitao, koliko, koje strukture, koji su pisci imali najvećeg uticaja, koje ideje i sl.Takve, intimne, kulturne istorije se retko beleže i ostaju da budu zaboravljene sa svakim ponaosob, premda čine suštinsku sliku kulture jedne čaršije, i ne samo nje.
I ko zna dokle bi to trajalo da Mića Knjižar nije početkom devedesetih dobio rešenje za premeštaj u nekakav magacin piljarske robe. E kada nekome uzmete radno mesto i pola imena i prezimena, kao kolateralnu štetu, onda ono pola čoveka i nema mnogo mogućnosti. Mića Knjižar, odnosno ono što je od njega ostalo – Mića Nepoznatogprezimena, presudio je samom sebi.
I danas postoji ta knjižara u Kragujevcu i niko se nije setio da je nazove po Mići Knjižaru, koji je glavom branio svoj status u gradskoj kulturi.
I ovih dana se ponavlja nešto slično. U najstarijem pozorištu postoji čovek koga svi poznaju kao Mišu Biletara, a i sam se tako predstavlja. I on je dobio rešenje za premeštaj na poslove dekoratera. On neće više preporučivati i pričati o predstavama, dočekivati, kao da su mu u kuću došli, svakoga iz publike, nego će premeštati kulise...
I nije to jedini slučaj. Kao da se ovih dana umnožavaju. U strahu od tragičnih ishoda, ponižava ali i teši pomisao da je između Knjižara i Biletara proteklo dvadeset godina najneljudskijih iskustava: što je dostojanstvo postalo besmisleno, čast –smešna, a kultura – nikome važna.
