Izvor: Blic, 16.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ti njega hlebom, on tebe…
Ti njega hlebom, on tebe…
Nerado sklapam nova poznanstva. Ipak, desi se da u Wiesbadenu utrči i neko nov, pa tako, onomad, upoznam Micu, koja mi se dopadne na prvi, drugi i sve naredne poglede. Voli da djira kraj reke, da priča viceve i da se smeje. Volim i ja. Da nije baš sve tako idilično (a opet okej) zaključim vremenom. Mica, recimo, voli da ide zorom na pijacu po mladi sir. Ja, ne. A volim da jedem taj sir, pa ona kupi, donese mi, ja joj calnem lovu i tako to naše >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prijateljstvo - fura. S obzirom da volim da njupam u kafani, povedem i Micu, naravno, al ona, ni da zine. Tako jednom, drugi, treći put i svih narednih puta. Nije gladna, nije žedna, što me malo baci u razmišljanje, ali ne toliko da bih se posebno potresla. Nastavim druženje, pa Mica krene da dolazi kod mene. Brzo skapira da baš ne ljubim kujnu, pa veselo preuze stvar u svoje ruke, što će reći kuvanje i pranje posudja i tu mi baš laknu kad skontah da spremljenu klopu u mojoj kući - hoće da jede. Proredim svoja gostovanja u restoranima (kad sam sa njom), a pojačam kućno druženje… Kupim joj povremeno neku krpicu (koja joj se dopadne), poklonim sliku…I sve tako, dok jednog dana Mica ne prestade da mi se javlja. Ne samo telefonom, već i na ulici. Puckam prstima, vrtim glavom, pitam se, čime sam to zaslužila - kad joj ništa loše nisam uradila!? Pa, možda, baš time, jer kad god sam je srela, bila je u društvu prijateljice za koju mi je diskretno rekla - da je ološ.
