Izvor: B92, 21.Jul.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
The best of Belgrade...arhitektura
Preuzeto iz časopisa Faar
slika na naslovnoj: Bigz, foto Sandra Drašković
Kada kažemo ”The best of Belgrade” sigurno ne mislimo na artikulisanu arhitekturu, zaokružene urbane celine, regulisane avenije, besprekorne parkove. Iako je proces „ulepšavanja" centralnog dela grada uveliko u toku, estetika nije tema kada nekome želite da objasnite šta je to što Beograd čini...metropolom. Čemu zadrška? Upravo zbog samog Beograda koji se snebiva >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da konačno prihvati status velegrada i prepozna svoju „prepoznatljivost".
Dok se dičimo njegovim duhom, gastronomskom ponudom i zabavnim sadržajima, istovremeno smo skloni da sopstveni grad nazivamo ”ružnim”, u šta često ubeđujemo i strance, i večno se pitamo šta to oni prepoznaju kao privlačno kada je reč o samom njegovom licu. Slično je i sa istorijom. Upkros veoma bogatom i slojevitom kulturnom nasleđu, imamo tendenciju ka ograđivanju od pojedinih faza istorije, prethodnih ideoloških sistema i njegovih obeležja, što se odražava na arhitekturu i dizajn, te tako spadamo u sredine bez kontinuiteta arhitektonske i dizajnerske prakse. Modernizam je samo jedan od primera naših nedovršenih procesa, ali možda upravo u toj nedorečenosti leži ključ našeg identiteta.
Vreme nestabilnih političkih prilika i državnih institucija stvorili su poligon za drastične uticaje spolja i iznutra, i rađanje paralelnih urbanih sistema, što je neminovno uticalo na fizičku i mentalnu sliku grada. Konstrukcija, destrukcija i adaptacija su naša istina, i predstavljaju procese koji su obeležili nekontrolisanu mutaciju Beograda u poslednjih petnaest godina, i možda ga, sasvim paradoksalno, „spasili" od sudbine ušminkanih sladunjavih, stilski ujednačenih i jednoličnih prestonica istočne Evrope.
Dosli smo do kljucne reci: transformacija. Da li nasilno, planski ili spontano, Beograd se uvek menjao, ali nikada do tacke neprepoznavanja. Uspevao je da zadrzi svoj „prasnjavi" sik i pomalo zapušteni šarm kulturne prestonice regiona. Kao da je jedino u tome imao meru, da ostane takav kakav jeste, drugačiji od ostalih gradova, ali i da se u takvim okvirima menja. Sama promena, taj dinamicki proces gotovo da je postao stanje za sebe, jedina konstanta u nasoj urbanoj egzistenciji, i kljucni je odgovor na pitanje: da li smo vec postali „svetski grad”.
Svako od nas ima svoje tumačenje. Kada živite i dišete sa ovim gradom, objektivnost ustupa mesto intuiciji. Zidovi imaju dušu, ruine kriju tajne, usnula industrija krije mnoštvo mogućnosti.... Pričati o Beogradu, njegovim licima, arhitekturi znači govoriti o slojevitosti njegovih značenja, šarmu koji proističe iz haosa i mentalnim mapama koje svako od nas iscrtava preko realne slike grada. Ponekad se pitam da li "stvarni Beograd" zapravo postoji. Ako glasno razmišljam o „najboljem" što Beograd može da ponudi kada je reč o arhitekturi, zadržala bih se na ličnom viđenju da je Beograd u prednosti nad mnogim evopskim gradovima, iz prostog razloga što neke krucijalne promene tek treba da se „dese". Njegova slojevitost, od Singiduna i Singidunuma, Alba Bulgarice, Fejervara, Weissenburga, Castelbianca, pa do Veligradona, Veligrada, Belogrados poleosa i Beograda, čini ga spremnim za nove transformacije i krije nesaglediv potencijal.
Posle više od decenije nekontrolisanih urbanih i kulturnih procesa, stekli su se uslovi za početak strateškog pozicioniranja Beograda unutar šireg političkog, ekonomskog i društvenog konteksta. Istovremeno otvoren ka globalnim kulturnim tokovima i specifičan po neformalnom "balkanskom” modusu komunikacije sa svetom, Beograd ima realnu mogućnost da postane regionalni centar slobodne kreativne misli. Zbog svoje večne dualističke prirode i „rastrzanosti" između polariteta - kosmopolitski i provincijski, moderan i tradicionalan, univerzalan i autentičan - Beograd predstavlja idealan poligon traganja za odgovorima na pitanja: kako u uslovima globalne tržišne ekonomije arhitektrura i dizajn mogu da doprinesu očuvanju naseg kulturnog, regionalnog, nacionalnog i ličnog identiteta; koji su načini angažovanijeg projektovanja i planiranja u sve kompleksnijiem ekološkom, socio-političkom i kulturnom kontekstu; kako pomiriti strateske i spontane promene u složenom procesu nastajanja jednog modernog grada.
Ne nudim odgovore, samo skice iz mentalne mape „mog" Beograda:
ENERGIJA MESTA. Građevine, ambijenti, otvoreni prostori nose energiju ljudi, često stanara, vlasnika ili korisnika, prenose vibracije njihove energije. Progresivni događaji, ljudi ili namere mogu da unaprede prostor bez fizičke intervencija, jednostavno da generišu kosmopolitsku atmosferu. Iako formalno nisu arhitektura, galerije Ozon, Superspace, FLU i Magacin u Kraljevića Marka, kao i Buzz koncept radnja u Knez Mihajlovoj čine da se osetim građaninom sveta. Posebnu ulogu u životu Beograda kao metropole za mene ima efemerna arhitektura, od privremene naseobine ili prodajnog punkta, do umetničke instalacije. Privremenost dokazuje da je arhitektura više nego trodimenzionalna, da ponekad i svojim odsustvom snazno definiše „mesto".
FASADE. ZIDOVI. Mozda se nenaviklom oku došljaka Beograd može učiniti istovremeno „komunistički siv” i „ turbo ružičast”, „haotičan”, „neizbalansiran”, ”šizofren”, no ta lica Beograda nude putovanje kroz vreme, ideologije, ekonomske prilike, psihološka stanja uma. Istovremeno negiramo svoju prošlost, ali je prelepo to što je ne možemo sakriti.
REKE. Mozda ”zvanični Beograd” nije sišao na reke, ali obale Dunava i Save ne miruju. Mostovi, brodovi, splavovi. Lepo i ružno. Užurbani prelazak reke, često i nesvestan, ili reka kao posvećenost, izbor, alternativa života. ”Propali” šarm Beograda možda najintenzivnije doživljavamo na vodi, gde se susreću industrija i boemija.
MODERNI POKRET. Graditeljski fond nastao nakon Drugog svetskog rata, kao i poduhvat planskog razvoja Novog Beograda u duhu Kongresa internacionalne moderne arhitekture (CIAM), još uvek su ”fetiš” probranog broja Beograđana, uglavnom arhitekata i urbanista. Neophodni su prihvatanje sopstvene baštine i šira edukacija, kako bi nas ovi ”spomenici” jednoj ideji podstakli na razmišljanje o optimizmu prvobitne Moderne i ideji da je svet moguće poboljšati i promeniti ljudskom intervencijom. Ekološka svest, tolerancija društvenih različitosti, multidisciplinarna i međunarodna saradnja, stručnost... samo su neke od savremenih interpretacija modernističke agende koje možemo primeniti u novom drustvenom kontekstu.
PALATA FEDERACIJE. Novi Beograd sa svim svojim aspektima, od ideološkog, preko urbanističkog i arhitektonskog do socijalnog, gotovo je savršen za posmatranje aktuelnog i budućeg razvoja grada u skladu sa novim društvenim, političkim i ekonomskim prilikama. Slično se može reći i za konkretnu građevinu, jednu od ikona domaće modernističke arhitekture, Palatu Federacije, nekada poznatu kao SIV 1 ili Blok 14. Anton Urlih, Vladimir Potočnjak, Zlatko Najman i Dragica Perak projektovali su ovo impozantno zdanje još 1947. godine, da bi ga uz modifikacije završio Mihajlo Janković 1959. godine. Palata ima površinu od preko 7,000 m2, 1794 sobe i kancelarije, uključujući i salone nazvane po imenima bivših jugoslovenskih republika. U prostorijama ovog zdanja se i danas nalaze vredna dela nastala u periodu posle Drugog svetskog rata, skulpture i raritetni komadi nameštaja izrađeni isključivo u tadašnjim domaćim fabrikama.
Raspadom SFRJ vrhovna "kuća” svih Jugoslovena izgubila je svoju institucionalnu svrhu. Smeštena na Novom Beogradu podignutom na internacionalnim principima, ali izneverenih modernističkih očekivanja, nadomak ruševina Kineske ambasade, čije je uništenje posledica drastičnih političkih sankcija, u Beogradu koji se, zahvaljujići traziciji spontano i planski menja i spolja i iznutra" Zanimljivo je posmatrati promene uloge ove građevine u novom društvenom kontekstu. Godinama zatvorena institucija je prošle godine prvi put otvorila vrata drugačijoj publici od njenih uobičajenih posetilaca i bila domaćin događaju iz oblasti savremene kulture. U okviru stručne konferencije Belgrade Design Week-a pod nazivom "Promene”, sa bine u velelepnoj sali "Jugoslavija” Beograđanima su govorili arhitekte Rem Koolhaas, Winka Dubbeldam, Vasa Perović i Mateja Bevk, kao i industrijski dizajneri Patricia Urquiola, Matali Crasset, Ora Ito, Hella Jongerius, grupa Droog design"
BIGZ. Zgrada državne štamparije, poznatija kao zgrada `BIGZ`-a, izgrađena je 1940. godine po projektu arh.Dragiše Brašovana. Objekat je zaštićen i svrstan u spomenike kulture. Svakako jedan od najvažnijih i najznačajnijih objekata srpske moderne arhitekture je zgrada Državne štamparije arhitekte Dragiše Brašovana, kasnije poznatija kao zgrada Beogradskog izdavačko-grafičkog Zavoda. Rad na ovom objektu izuzetne kako arhitektonske, tako i simboličke vrednosti, Brašovan je započeo 1933. godine a izgradnja je privedena kraju 1940. godine. Zgrada ima 25.000 m2. Privatizovana i o njenoj sudbini se upravo odlučuje.
NAPUŠTENA INDUSTRIJA. Utihnula skladišta, toplane, cementare, elektrane, štamparije... Beton hala, Šećerana, Stari Mlin, BIGZ i Marina Dorćol oduzimaju dah. Nekada fascinantni industrijski pogoni danas egzistiraju u čudnom među-stanju, još uvek neprepoznati kao fantastičan potencijal za urbanu reciklažu. Nije potrebno mnogo razmišljati, dovoljno je ugledati se na primere oko nas: stambeni kompleks u Beču u nekadašnjim silosima, Gazi tehnopolis na mestu nekadašnje fabrike gasa u Atini, Zona Tortona i Magazzni Generali u Milanu... Veoma je uzbudljivo iščekivati ove promene, biti deo njih, inicirati ih.
NOVA ARHITEKTURA. Dobitnik brojnih nagrada, arhitekta Dejan Miljković samo je jedan od predstavnika nove generacije beogradskih arhitekata, ali među malobrojnima čiji se objekti realizuju i aktivno učestvuju u kreiranju slike savremene metropole. Minimalistički izraz u duhu najbolje tradicije modernizma, ali u funkciji savremenih potreba korisnika možda je i najznačajniji doprinos ovog autora u gradu koji neretko zaboravlja na svoje modernističko nasleđe.
