Izvor: Blic, 27.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
The Animals
The Animals
Iako su u originalnoj postavi (Erik Bardon, Čes Čendler, Alan Prajs, Džon Stil, Hilton Valentajn) radili svega tri godine (1962-1965 sa produžetkom na ’66 uz personalne izmene) The Animals su uspeli da revolucionišu tadašnji britanski pop i bitno ga približe američkim crnim korenima. Toliko bitno da su do današnjih dana ostali zapamćeni i, iz mnogo razloga, visoko cenjeni kao bend koji nikada nije izneverio svoje izvore. Njihov pevač Erik Bardon, sa novom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uglavnom znatno mlađom postavom, pod slavnim imenom gostuje u beogradskom domu sindikata prvog dana avgusta. Tim koncertom na odgovarajući način se nastavlja fantastična serija ovogodišnjeg Beogradskog letnjeg festivala, započeta sa Lori Anderson i nastavljena trijumfalnim nastupom Brajana Ferija i Roxy Music.
Ako se nečija karijera može nazvati neobičnom i netipičnom, to je svakako Bardonova. Posle raspada The Animals, sa reputacijom jednog od najznačajnijih belih R&B pevača, potpuno se okrenuo crnoj muzici i sa grupom War snimio najmanje dva klasika: 'Tobacco Road' i 'Spill The Wine'. Zatim je sarađivao sa bluz legendom Džimijem Viterspunom na albumu 'Guilty' i tragao za daljim upotrebnim oblicima jedinstvene vokalne formule koju je stvorio.
Sredinom sedamdesetih The Animals su se okupili za potrebe snimanja albuma 'Before We Were So Rudely Interrupted', što su, opet u originalnom sastavu, ponovili 1983, ovoga puta u svrhu britanske turneje. Sam Bardon bio je sve vreme aktivan, na različite načine i u različitim formama, a 2004. je konačno ponovo dospeo u fokus interesovanja publike i medija albumom 'My Secret Life'. Ove godine objavio je bluz album 'Soul Of A Man', koji će biti promovisan na beogradskom koncertu.
Mali plačko
Od svih tipologija ličnosti pisane istorije, počev od onih Homerovih i Danteovih, zatim Kanetijevih, pa sve do onih spisateljskih i uzgrednih, za sebe sam verovao da pripadam onoj koju je Brana Petrović, prebrzo zaboravljeni srpski pesnik, jedared definisao kao: 'Mali plačko'.
Čak je jedna od najlepših pesama srpskog jezika ispevana da bi se objasnio fenomen 'Malog plačka'. A ona, u celosti, ide ovako: 'Spram velikog tihog plavog i atlanskog okeana/Šta je suza ljucka//Pa i naspram čaše vode/Šta je//I kap rose makar duplo/Veća je od suze/Ljucke//I najmanje ono ništa veće je od suze//Mali plačko/Plakao si/Plakao si vrlo često//Zagubljenog/Na dnu sveta/Ko je čuo/Malog plačka//Spram velikog tihog plavog i atlanskog okeana.'
Ova pesma pripada, kao i pesnik sam, vremenima kada se psihijatrija 'zloupotrebljavala u političke svrhe', a to je tada značilo tretirati umobolnim neistomišljenike, najčešće stvaraoce, kako bi se umanjio značaj njihovih misli od kojih je politički estabišment zazirao. I dok je psihijatrija (nesavesna) imala tada za cilj da subverzira mišljenje ili stav, ona danas, na sličnom zadatku, najdirektnije podriva samu ličnost. Nedavno otvorim novine i potpuno se prepadnem; zamenicu prvog ministra, grupa psihijatara i psihologa analizira sa stanovišta njene osobine da veoma lako zaplače. Svakakvih lupetanja je tu bilo, najzastupljenije je ono da je ministarka zapravo 'emotivno nesazrela osoba', koja, kao takva, eto treba da vodi zemlju u ovako teškim vremenima!?
Sve mi to pomalo liči na pravi mali rat. Kada je skupštinska debata o ministarkinom poreklu došla u ćorsokak, nastavljena je drugim sredstvima - u medijima i 'ozbiljnim' duševnim analizama.
Ne pišem ja ovo da bih branio ministarku. Ima ministarku ko da brani. Sa pesnicima je problem! Danas njih ne da nema ko, nego nema ni od čega da brani! Jer se i danas, kao i nekad, veruje, kao u Sveto pismo, u onu glupost 'da poezija ne menja svet'. Ali u Sveto pismo se veruje tako što se u njega sumnja, a ta sumnja služi da ga ne smatramo pročitanom knjigom kako bismo mu se ponovo vraćali i proveravali ga na novim iskustvima i u drukčijim vremenima.
|
