Izvor: Blic, 23.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teško učenje saradnje
Teško učenje saradnje
Obeležavanje desetogodišnjice 'Dah teatra' povezalo je, do juče nespojive institucije - 'Reks' i Narodno pozorište u Beogradu. Ako se podsetimo da je 'Reks' ne samo bio ignorisan već i opstruiran od režima u proteklom periodu, onda je spajanje ovog centra alternativnih zbivanja u gradu sa državnom institucijom od najvećeg značaja, bilo moguće samo u ovom slučaju. Jednog od osnivača 'Dah teatra' Jadranku Anđelić pitali smo kako definiše deset >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godina 'Dah teatra'.
'Oni koji su upućeni u naš rad znaju da se mi stalno menjamo i da smo za ovo vreme imali nekoliko faza u svom razvoju. Opredelili smo se da radimo sa manje-više istom grupom saradnika, ali se taj proces rada, koji je naša primarna karakteristika, produbljivao. To je bio razlog što se nismo ponavljali. Nama je bilo bitno, bilo da je reč o zajedničkoj predstavi ili o predstavama koje smo Dijana Milošević i ja radile odvojeno, da uradimo nešto novo. Odnosno, 'Dah teatar' nikada nije bio forma koja se ponavlja.
Da li ste zadovoljni prijemom za naše prilike netipične vrste pozorišta?
- Postoji ogroman jaz između savremenog pozorišta čiji smo mi pripadnici i naših kolega u gradskim kućama. On se ogleda i u nepraćenju predstava. Ne mislim da je neophodno sarađivati, ali se u nekom kolegijalnom smislu izgubila zajednička pozorišna klima. Pratio nas je i jedan broj kritičara i teoretičara, ali smo sve vreme imali svoju publiku koja je možda različita od one tipične, pozorišne. Došli ste na scenu Narodnog pozorišta. Znači li to da ste postali etablirana pozorišna trupa?
- Nama je drago što igramo na sceni Narodnog pozorišta, zbog toga što je reč o uspostavljanju drugačije vrste komunikacije. I radujemo se što možemo da organizujemo ovako veliki projekat sa ovim ljudima odavde jer sami ne bismo mogli. Ali, to što igramo baš ovde ne znači nam ništa više nego da igramo na nekom drugom mestu. Pozorište nije zgrada, već zavisi od ljudi koji rade u njemu. Ništa ne može da spase i najlepšu zgradu ako u njoj ne postoji dovoljno kvalitetnih ljudi. U predstavi 'Mape zabranjenog pamćenja', rađenoj u koprodukciji sa američkom trupom '7 Stages', okupljate umetnike iz različitih krajeva sveta.
- U radu na ovoj predstavi uključena je i Dubravka Knežević, koja je sa nama sarađivala od samog početka, a sada živi i radi u Americi. Tu su i mnogi drugi, odavde ili sa neke druge tačke sveta. I to je ono što je dragoceno. Previše je prekidanja, deljenja i usitnjavanja ovde bilo i mi moramo da sarađujemo. Ako ne umemo, moramo da naučimo.
U opisu načina rada insistirate na kontinuitetu. Na šta se on odnosi? - Pre svega na konkretne zanatske stvari, kao što je, na primer, rad sa glumcem. Pokazuje se da bez dugogodišnjeg rada glumac ne može da napreduje. U pozorištima na Istoku, glumci počinju da rade sa pet godina. I kada gledate Japanca tridesetogodišnjaka, njegovo majstorstvo je toliko veliko da mi ostajemo bez daha. A, u stvari, reč je o tradiciji, o tehnikama koje se uče i koje se potom prilagođavaju konkretnoj situaciji i zadatku. Željko Jovanović
