Izvor: Politika, 13.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teški usud predaka
Beznadežnost kao bajka, ili bajkovita beznadežnost – odlučite sami, dok čitate najnoviji roman Kiran Desai
"Jednog će dana otići odavde."
(Kiran Desai: "Nasleđeni gubitak")
Oduševila je čitaoce širom sveta svojom prvom knjigom "Halabuka u voćnjaku guava"; drugom ih je već potpuno pridobila, usput osvojivši za nju i Bukerovu nagradu za 2006. Stremi ka još većim priznanjima i već joj daju najveće šanse da za "Nasleđeni gubitak", kako je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naslovila svoj drugi roman, dobije i Orindž nagradu koja se dodeljuje najboljem ženskom piscu.
Kiran Desai (36), Indijka koja živi u Americi, nije samo egzotično osveženje u savremenoj svetskoj literaturi. Oba dela, prevedena na srpski jezik ("Halabuku u voćnjaku guava" objavio je pre nekoliko godina "Clio", a "Nasleđeni gubitak" upravo ovih dana "Mono i Manjana", u prevodu Tatjane Bižić sa engleskog) i našem čitaocu će pokazati da njen više nego pronicljiv pogled na sudaranja i prožimanja dve kulture, indijske i britanske, odnosno američke, njen raskošni jezik i prigušeni topli humor predstavljaju formulu bezrezervnog uspeha.
Priča "Nasleđenog gubitka", vremenski smeštena u drugu polovinu osamdesetih kada je u Indiji rastao revolucionarni pokret "Zemlja Gurka Gurkama", vrti se oko penzionisanog okružnog sudije Džamubaja Patela, njegovog kuvara i sedamnaestogodišnje unuke Sai koja dolazi kod dede (po majci) jer posle pogibije roditelja nema ko da plaća njen dalji boravak u manastiru Sv. Avgustin. U nedođiji, u podnožju planine Čo Oju u severoistočnim Himalajima, u "zamrznutom" statusu manjine poengleženih Indijaca u selu, Sai živi između nade da će odatle otići i mirenja da i tu gde jeste mogu da se nađu spokoj, mir i životne istine.
Deda, pravnik sa diplomom iz Kembridža, vratio se u Indiju očajnički pokušavajući da održi novostečene rituale pa je i u džungli, dok je putovao od sela do sela i delio pravdu, za večeru pod šatorom oblačio crni večernji sako i leptir mašnu. Vremenom se pretvorio u džangrizavog zlog starca i sveo samo na jednu jedinu nežnost, i jednu jedinu nadu: nežnost prema keruši Kuci, rasnom irskom seteru, i nadu da jedino unuka, "pozapadnjačena Indijka, koju su odgojile engleske kaluđerice, otuđena od Indije, iako u Indiji živi", može razumeti njegov isfrustrirani, shizofreni pogled na svet.
"Englezima je zavideo. Indijaca se gnušao. Radio je na tome da postane Englez sa strašću kakvu daje mržnja, a zbog onoga što će postati preziraće ga svi bez izuzetka, i Englezi i Indijci." Ovakva sudbina prati gotovo sve stanovnike kolonijalnih zemalja koji su u želji da krenu u susret civilizaciji ostali na pola puta, uklješteni između žuđene budućnosti i prezirane sadašnjosti. Takvo je i okruženje ove male porodice: dede, kuvara, unuke i Kuce. Svoje "sićušne dnevne živote" vode i prvi komšija, seljak – džentlmen koji se opija, njegov homoseksualni partner sveštenik, pa sestre – usedelica i udovica, koje gaje brokoli od semena iz Engleske, u fiokama drže donji veš iz Marksa i Spensera, u vitrinama Vedžvudov porcelan a u biblioteci sve knjige Džejn Ostin, kao "talismane kojima je dodeljen zadatak da preobraze stvarnost u nešto drugo..."
Njihov grč da se ne odreknu sveta ali ni porekla, da odu ali i ostanu, dele – ali iz druge perspektive, stotine hiljada onih koji su iz svih delova Zemljine kugle stigli u Ameriku, obećanu zemlju "koja kupuje čitav svet", ali koja, kako kaže Said, jedan od junaka romana, razvija vijuge i kojoj moraš da doskočiš da bi se u njoj snašao. U potrazi za srećom i blagom, u Ameriku će stići i kuvarov sin, Bižu; spavaće u podrumima Harlema, trudiće se iz petnih žila, zaista, ali neće uspeti. Između samozaborava u toj zemlji i samozaborava u onoj iz koje je pobegao pun nade, opredeliće se na kraju za povratak.
Da li, kako sugeriše Kiran Desai, obavezno nasleđujemo bolni usud predaka? Ili Bog, prosto, sreću dodeljuje pogrešnim ljudima pa treba sam da je osvojiš, makar i tako što ćeš poput svilene bube spokoj naći u sopstvenoj čauri koju si sam ispleo u zanosu i jadu prve ljubavi, dok monsunske kiše donose utehu...
Imućni i sirotinja, pravda i nepravda, u tim kišama postaju nebitne jer samo one, dobujući po krovu, poručuju da nikud ne možeš otići, a da se ne vratiš ojađen i razočaran.
Dohvatiti život u ovom sjajnom romanu Kiran Desai liči na penjanje na vrh Himalaja; u prekrasnim opisima prirode kojima je retko ko ravan ovoj autorki beznadežnost zvuči kao bajka, ili utešna bajkovita beznadežnost. Odlučite sami, kada budete čitali "Nasleđeni gubitak".
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 13.05.2007.]
