Izvor: B92, 03.Sep.2012, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Terens Malik "podelio" i Veneciju
Terens Malik ume da podeli publiku i kritiku kao nijedan reditelj današnjice. Njegov najnoviji film „To the Wonder” (Ka čudu), dočekan je u Veneciji sa više uzvika negodovanja nego aplauza.
Film sa Benom Aflekom, Havijerom Bardemom, Olgom Kirilenko i Rejčel Mekadams u glavnim ulogama bio je jedan od najiščekivanijih naslova u takmičarskom programu 69. Mostre ali (uglavnom) nije ispunio očekivanja publike.
„To the Wonder” je ambiciozno zamišljena impresionistička >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << priča o ljubavi i veri, skoro bez dijaloga, uz divne prizore i nasnimljene poetske monologe glavnih likova.
Aflek i Kirilenkova tumače par koji se mnogo voli ali ne može da živi zajedno. Ona napušta Pariz da bi bila sa njim u Oklahomi, ali pošto se nije uklopila, vraća se u Francusku. On se upušta u aferu sa dugogodišnjom drugaricom (Mekadams).
Bardem tumači sveštenika koji se suočava sa krizom vere i „širi” temu filma na duhovni svet.
Ipak, najkontroverzniji aspekt ovog ostvarenja nije zaplet. Film je pun unutrašnjih monologa, uglavnom nejasnih poruka poput: „Udaljen svet, duh, pepeo” i ”Ljubav od nas čini jedno, dvoje, jedno”.
Reč je o prilično „hermetičnom” filmskom jeziku, što je Maliku zamereno i nakon filma „Drvo života” (koje je, ipak, osvojilo „Zlatnu palmu” u Kanu prošle godine).
Gluma je prisutna u tradicionalnom smislu i mnoge emocije su iskazane kroz facijalne izraze i gestove. Dok Kirilenkova i Bardem uglavnom uspevaju da iznesu taj težak zadatak, Aflek je neubedljiv u svojim neinteligentnim grimasama uz povremeni osmeh ili mrštenje.
„Terens nam je rekao da odbacimo reči i mislimo ih. On vam pruža emocije kroz tela, tišinu, oči”, kazala je Olga Kirilenko, jedina od glavne glumačke ekipe koja je došla u Veneciju.
Ni tradicionalno povučeni reditelj nije prisustvovao svetskoj premijeri na Lidu.
Prve kritike su bile veoma oprečne. „Koliko god da je Malikova tehnika savršena, ona je uglavnom besmislena, naročito u mučnom drugom satu filma, gde su te vizuelne koještarije bez ikakvog tematskog smisla”, napisao je Tod Makarti iz „Holivud riportera”.
„Verajeti” je, na drugoj strani, film nazvao „zanosnim delom autora koji nije izgubio sposobnost da dirne i iznenadi”.
Malik ne mari za reakcije. Njegova producentkinja Sara Grin otkrila je novinarima da on ne čita kritike jer je okupiran poslom.
Svet je čekao 20 godina između filma „Dani raja" (Days of Heaven) iz 1978. i „Tanke crvene linije" (The Thin red Line) a tokom 40 godina karijere reditelj je snimio svega šest filmova.
Međutim, 68-godišnji Amerikanac je izgleda našao svoj kreativni zamajac i od prošle godine već je završio tri filma, a pri kraju je četvrtog.
Gde je Rejčel Vajs?
Rejčel Vajs, dobitnica „Oskara” za sporednu ulogu 2006. („Brižni baštovan”) takođe je bla angažovana u Malikovom filmu, ali njen lik nije ubačen u završnu verziju. „Iskusila sam saradnju sa njim ali neću imati zadovoljstvo da vidim svoj rad”, kazala je Vajsova italijanskoj „Stampi”.
I Majkl Šin, Amanda Pit i Džesika Častejn su izbačeni prilikom montaže "To the Wonder".
Za svakog drugog bio bi to nečuven gest, za Malika je - uobičajena stvar.
Reditelj je uspeo da privuče velika glumačka imena i najveće zvezde se „tuku” za njegove projekte, iako nema garancije da će se naći na velikom platnu.
U „Tankoj crvenoj liniji” izbačeni su likovi koje su tumačili Geri Oldman, Miki Rork, Vigo Mortensen, Bil Pulman i Martin Šin. Bili Bob Tornton snimio je kompletnu naraciju filma (čija je prva verzija trajala šest sati) da bi i on na kraju bio izbrisan.
Nisu svi primili te vesti sa stilom, poput Vajsove. Edrijen Brodi je rekao da je „vrlo neprijatno” kada date sve od sebe i fokusirate se na ulogu koja kasnije bude „iskasapljena”.
Kristofer Plamer, koji je sa Malikom radio na filmu „Novi svet" (The New World), bio je još oštriji. „Mnogo volim neke njegove filmove, iako on u montaži izbaci sve glumce. Malik se vrlo unosi u svoje poetske kadrove i to je božanstveno... ali se toliko izgubi da priča postane rasuta. Nikada više ne bih radio sa njim”.
Čak i glumci koji su završili u finalnoj verziji izrazili su zbunjenost rediteljevim načinom rada kome su lepi prizori bitniji od linearne montaže ili klasičnog pripovedanja.
Šon Pen, jedna od zvezda filma „Drvo života” rekao je da u filmu nije ostalo ništa od emotivne težine iz scenarija, „najveličanstvenijeg scenarija koji sam ikada pročitao”.
„Jasnija i konvencionalnija naracija bi mnogo pomogla filmu a ne bi umanjila njegovu lepotu”, zaključio je Pen.
U sledećem filmu Terensa Malika, još uvek neimenovanom projektu o muzičarima iz Teksasa, igraju Kristijan Bejl, Natali Portman, Kejt Blanšet, Rajan Gosling i Runi Mara. Videćemo da li će svi završiti i u konačnoj verziji.
