Izvor: Danas, 08.Jan.2015, 00:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Telo kao jedini instrument
Beogradski festival igre i kompanija VIP već petu godinu zaredom u Srbiju vraćaju istaknute domaće plesne stvaraoce koji su ostvarili uspešne karijere u inostranstvu. Ove godine, kao uvod u naredno, 12. izdanje BFI, priznanje VIP poziva, koje se dodeljuje za celokupan umetnički opus i afirmaciju naše baletske umetnosti u svetu, biće uručeno dugogodišnjem prvaku Kanadskog nacionalnog baleta i umetničkom fotografu Aleksandru Antonijeviću. Ovogodišnji laureat predstaviće se domaćoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << publici izložbom fotografija u Beogradu i Novom Sadu.
- VIP poziva je za mene izuzetno značajna nagrada, jer sam juna prošle godine „okačio“ svoje patike i oprostio se sa scenom, tako da priznanje na neki način slavi 25 godina moje internacionalne karijere. Činjenica da ova nagrada dolazi iz moje Srbije znači mi još više, jer me naša publika ne poznaje dobro, a ovoga puta će i moji najbliži biti tu kada budemo otvorili moju veliku izložbu fotografija u Beogradu i Novom Sadu, i kada budem primao nagradu - kaže u razgovoru za Danas Antonijević.
- Pred svoj 40. rođendan, razmišljao sam dosta dugo o tome kako da nastavim sa umetničkom i kreativnom karijerom. Jedina stvar koja je po meni bila realna, i koja mi je stilski odgovarala, bila je fotografija. Kao klasičnom igraču bila mi je bliska fotografija kao umetnost, a takođe, i moj očuh se bavio fotografijom, iz hobija. Moji divni prijatelji su mi kupili fantastičnu Kanon kameru i tako je sve počelo.
- Činjenica je da baletska umetnost zahteva izuzetno razumevanje ekspresije i uglova ljudskog tela u prostoru, što je meni olakšalo tranziciju u ovu dvodimenzionalnu eksploataciju svog vizuelnog talenta. Po stilu i senzibilitetu, meni su umetnički aktovi najbliži, tako da se većina mojih projekata bavi tom tematikom.
- Kada razgovaramo o mogućnosti ljudskog tela ili lica da izrazi emociju ili da „ispriča“ priču, tu nema ograničenja. Od rođenja učimo da „čitamo“ izraze lica roditelja, a potom prijatelja, partnera... Iako volim pejzaže mislim da ne bih imao dovoljno znanja da se bavim onim što nema osećanja i što ne diše.
- Većina izložbi predstavljale su umetničke kreacije u studiju, istraživanja forme, svetla, tame i tekstura kože... Vrlo retko se bavim dokumentarnom fotografijom, tako da baš nemam šansi da prikažem tu „ružnu“ stranu naše profesije. Kao i u svim profesijama, gde se zahteva kompletna predanost da bi se postigao kvalitet i vrhunac, tako i u baletu ima dana kada ne možemo ni da ustanemo ujutro. Ali zavesa se diže u pola osam i naš trening nam omogućava da pređemo preko osećaja umora i iscrpljenosti, i da damo sve od sebe u zakazano vreme.
- Mislim da su moji modeli dosta često okrenuti od kamere zbog toga što je to izraz moje ličnosti i nekih osećanja iz onog vremena kada sam ja bio ispred kamere. Imam puno poštovanja prema modelima koji su spremni da stanu ispred mene i da često budu goli, da se predaju mojim idejama i zahtevima. Zbog toga im dajem opciju da ne gledaju direktno u kameru i da se možda „sakriju“ gledajući negde drugde.
- Divno je imati prilike i vremena da se okrenete unazad i da sagledate poslednjih 25 godina. Posebno kada se radi o velikoj internacionalnoj karijeri u poslu gde se mladost i fizička snaga jako traže. Previše puta bio sam prestrog prema samom sebi i nisam dozvolio da uživam u svojim dostignućima i kreacijama. Ali u isto vreme zbog činjenice da sam bio perfekcionista, nastavio sam da igram do svoje 45 godine ceo repertoar, koji je u Kanadskom nacionalnom baletu veoma širok i raznovrstan. Da nije bilo mojih početaka u Baletskoj školi u Novom Sadu, u klasi moje drage profesorice Ksenije Dinjaski, ja ne bih postigao ovoliko toga na Zapadu. Njeno znanje i ozbiljnost su u meni izazvali osećanja predanosti i „gladi“ za kvalitetom, koji su apsolutno neophodni u ovoj teškoj umetnosti, gde je naše telo jedini instrument. Tačno je da sam prirodno imao velike fizičke predispozicije za balet, ali sam takođe imao intelekt i obrazovanje, koji su daleko potrebniji da bi se postao umetnik. Međunarodna karijera i gostovanja na skoro svim kontinentima i velikim scenama omogućili su mi da imam širok vidik i da razumem šta znači biti veliki umetnik, raskošan, raznovrstan i skroman! Svaki novi balet i koreograf daju jednu novu „boju“ vašem liku i kvalitetu. Nažalost, da sam ostao u Srbiji, tu priliku verovatno ne bih imao.
Predaja umetničkim izazovima
* Vašu baletsku karijeru prate uglavnom klasični naslovi. Koliko ste se bavili savremenom igrom i da li su za vas to dva različita ili bliska pristupa igri?
- Jedan od mojih najvećih kvaliteta je bio to da sam igrao raznovrstan repertoar. Pored svih velikih klasičnih uloga, baleta Džona Krankoa (John Cranco) i Žorža Balanšina (George Balanchine), igrao sam sve komade Vilijama Forsajta (William Forsyth), Kristofera Vildona (Christopher Wheeldon) i Vejna Mekgregora (Wayne McGregor)... Da bi se čovek kao umetnik potpuno ostvario, mora da se preda svim umetničkim zahtevima i izazovima. Posebno kada mu oni, možda, stilski ne odgovaraju. Jer se jedino tako raste i ostvaruje potencijal.
