Izvor: Blic, 27.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teatar u novom rečniku
Teatar u novom rečniku
Krajem godine u knjižarama se pojavio 'Veliki rečnik stranih reči i izraza' Ivana Klajna i Milana Šipke, u izdanju 'Prometeja'.
Počeo sam da ga upotrebljavam kad hoću da saznam šta neka strana reči što preciznije znači. Nezavisno od toga, zbog moje uže struke, počeo sam da tražim koji strani pozorišni termini su ušli u ovaj najnoviji, već na prvi pogled odličan rečnik ove vrste. Pri tom sam bio unapred svestan da ne mogu ući >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svi termini teatarske terminologije, već samo najosnovniji i najčešće korišćeni. Toliko je nauka, umetnosti i tehnologija, uz sve naše turcizme i germanizme, da ni ovaj veliki rečnik ne može da obuhvati sve te oblasti do poslednjeg stručnog termina.
Našao sam sa tačnim definicijama reči kao što su maska, proscenijum, histrion, komedija, tragedija, tragikomedija, farsa, farsičan, šminka, šmirant, šmira i šmirati, kaboten, kulisa, reflektor, premijera, repriza, diva, arlekin, subreta, proba, generalna proba, šlagvort, kostimograf, kostimografija, scenarija, scenografija i scenograf. A sigurno ih ima još. Jedini pozorišni termin kome bih skratio definiciju jeste termin mizanscen koja glasi 'u pozorišnoj predstavi raspoređivanje glumaca', što je tačno i precizno, a nepotrebno da mizanscen obuhvata i raspoređivanje 'scenografskih elemenata na sceni'.
Pored toga što sam već naglasio da ne mogu biti uvršteni svi termini u jednoj oblasti, u rečnik su možda mogli ući često upotrebljavani termini pozorišne tehnike - koji su ušli kod nas u upotrebu iz Nemačke i teško ih zamenjuju naši adekvati - kao što su šprajc, ferzenk (propadalište) i cug, osim ako ih ne tretiramo kao previše stručne i kao nepotrebne varvarizme.
U svakom slučaju, pojava ovog rečnika je radostan događaj za našu kulturu, a samim tim i za pozorišne umetnike.
Naopako
Po svemu sudeći, mi smo još uvek veoma daleko od razvijenih post-političkih društava. Iscrpljujući se u unutar-političkim tenzijama, međusobnom stranačkom podmetanju, pseudo-transparenciji u donošenju političkih odluka, senzacionalizmu sa kojim se raskrinkavaju pripadnici suparničkog klana, društva poput našeg produkuju takvu političku i komunikativnu klimu u kojoj različite vrste teorija zavere funkcionišu kao rodno mesto svake argumentacije.
Ako se tome doda podsmešljiv ton koji prati svako eventualno pozivanje na univerzalne ljudske vrednosti, poput morala, solidarnosti i empatije za ugrožene, jednom reči, ako su lupeštvo, varanje, nedoslednost ili na primer podmitljivost, postali vladajuće vrline tranzicionog perioda, onda ne treba da čudi činjenica da je Srbija danas naopaka zemlja, u kojoj sve što je na drugim mestima normalno ovde predstavlja presedan i obratno.
Tako je odluka predsednika gradskog odbora DS-a da da ostavku na tu funkciju, pošto je njegova stranka izgubila na parlamentarnim izborima u glavnom gradu, u domaćoj javnosti dvostruko negativno primljena. Najpre, pošto je institut 'održanja obećanja' postao neka vrsta arhaične moralne prakse, takav gest se u domaćoj javnosti tumači kao krajnje nepriličan, kao svojevrsno guranje prsta u oko svima onima koji su takođe davali različita obećanja, ali su se o ista brže bolje oglušili. Sa druge strane, međutim, iza ovakvog postupka neumoljivo se traži neki nevidljivi, skriveni, tajno dogovoreni i po mogućstvu perfidni razlog, koji bi stajao kao valjan argument ovog očito 'nerazumnog gesta'.
Društva u kojima reči očito nemaju nikakvu težinu, u kojim kategorija odgovornosti slovi kao puki fantazam kojem pribegavaju još samo malobrojni ili naivni, jesu društva koja ne računaju sa kategorijom javnosti. Takva društva, međutim, ma kako se upinjala da dokažu suprotno, nemaju šta da traže čak ni u susedstvu sa razvijenim svetom u kojem je samo snažna javnost, garant stvarne demokratije.
|
