Izvor: Blic, 20.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teatar u citatima
Teatar u citatima
U svetu, pa i kod nas, postale su omiljene knjige citata. Prave se dve vrste takvih knjiga - jedne po autorima, a druge po temama.
Izdavačka kuća 'Beogradska knjiga' izdala je Enciklopediju citata sa, kako to piše u podnaslovu, 'preko 15.000 maksima, poslovica, izreka, aforizama, mudrosti apoftegmi, sentencija...', i to po temama.
Autori su tri dame: Silvija Luković-Bulat, Svetlana Mirčev i Miroslava Luković.
Zanimalo me je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da li ima citata na pozorišne teme. Ima. Evo pregršt tih citata na temu pozorišta i glumaca, između onih o životu i smrti, ljubavi i ljubomori, mudrosti i gluposti, smeha i suza, reči i dela.
'Sve tragedije završavaju se smrću; svim komedijama je kraj venčanje.' ( Bajron)
'Komedija je imala tragičan kraj. Skinuta je sa repertoara.' (Aleksandar Baljak)
'Melodrama. Manje nemoralna od drame.' (Flober)
'Dosadno je ono pozorište kad na sceni ne vidite ljude, već glumce.' (Saša Gitri)
'Svaka je žena glumica, što se to manje opaža, to je veća glumica.' (Nušić)
'Dar za drame nije dar za pisanje, već sposobnost da se artikulišu ljudski odnosi.' (Gor Vidal)
Izabravši ove aforizme, setio sam se šta je jednom rekao Borislav Mihajlović Mihiz o takozvanim opštevažećim mudrostima: 'Obrni ih i imaćeš takođe aforizam koji može da važi'. I zaista, što ne bi sve ovo citirano važilo i ovako: 'Komedija je imala komičan kraj. Skinuta je sa repertoara', ili 'Dosadno je ono pozorište kad na sceni ne vidite glumce, već ljude', ili 'Svaka je žena glumica, što se to više zapaža, to je veća glumica'.
Među ovim citiranim citatima jedino poslednji, onaj Gora Vidala, ima vrednost samo tako kako ga je on formulisao. I to zato što nije dosetka već istina.
Neopaganizam
Nikada tako transparentno kao u doba predizbornih kampanja nije uočljiva činjenica da ma koliko mislili o sebi u kategorijama modernosti, ma koliko se pozivali na tehnička dostignuća današnjice i polagali prava na dobrobiti 21. veka, živimo u doba nedvosmislenog renoviranja paganskih rituala.
To da prisustvujemo svojevrsnom medijskom ratu političkih partija, pod producentskom palicom marketinških agencija, uz striktno određene satnice medijskih nastupa političara, i sveopšti teror bilbordima sa kojih nam se osmehuju, dodvoravaju, obećavaju i pritajeno prete posledicama koje ćemo snositi budemo li pogrešno tipovali, predstavlja samo jednu u nizu strategija zavođenja koje su u samom središtu političke kulture.
Kakofonija mnoštva političkih poruka u jednom relativno malom javnom prostoru, već zasićenom i difuznom, njihovo permanentno proizvođenje, igranje na kartu kvantiteta umesto na kategoriju sadržaja, devalviralo je moć reči, zarad moći slike_arhiva, imidža, i idola, zarad imperativa vidljivosti. Otuda kao da više nije bitno šta će se reći, već čija će slika biti upečatljivija.
Spektakularna okupljanja partijskih čelnika i njihovih sledbenika, simpatizera i aktivista, uz upotrebu odgovarajućih insignija, dugi hodočasnički karavani širom zemlje, od kojih poneki koristeći specijalno stranački dizajnirane autobuse neodoljivo podsećaju na šetajuće cirkuse sa najavljenim atrakcijama, samo su politička varijanta modernog paganizma, kojim se obezbeđuje ponovno rađanje bogova u masovnom idolopoklonstvu popularne kulture.
Ako je paganizam prevashodno koncentrisan na oko, onda su predizborne konvencije, mitinzi, organizovani koncerti, živopisni vatrometi koji nam se dočaravaju preko televizije samo moderna verzija kultnog egzibicionizma, namenjenog istovremeno i navijačima i apatičnim posmatračima, paralisanih takvom količinom slika. U trijumfu spektakularizacije politike, međutim, krije se njena najveća slabost: neopaganizam otelovljen u medijima, ne računa sa trajanjem, već sa permanentnom smenom idola.
|
