Izvor: Politika, 21.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teatar je most ka miru
Prvi čovek Festivala bez ulaznica smatra da je publika najvažnija, a prava umetnost ne sme da bude biznis
Od našeg specijalnog izveštača
ISTANBUL, avgusta – Nurulah Tunđer (1959, Erdiš, Turska), direktor nedavno završenog Festivala Prostor teatar u Istanbulu je umetnik ogromne energije i zaljubljenik u teatar. Kao diplomirani scenograf, ali i kostimograf i dizajner svetla, potpisao je više od pedeset predstava za koje je dobio brojne nagrade u zemlji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i svetu. Oprobao se i kao reditelj. Zeničani su ga pozvali da u njihovom teatru režira tekst Memeta Bajdura, jednog od najznačajnijih i najizvođenijih turskih savremenih pisaca, koji je rano umro (1951–2001). Za Bajdura je Orhan Pamuk napisao da je "bio jedan od najblistavijih teatarskih turskih pisaca čiji će svaki tekst biti iščitavan i čuvan". Tunđer je režirao komad "Zakuvaj, pa umri", crnu komediju o životu i smrti. Na festivalu u Istanbulu igrana je u bašti velelepnog letnjikovca. Tako je direktor Festivala koji se održava već tri godine osvojio još jedan, lični prostor. Specijalno za "Politiku", Tunđer govori o festivalu, umetnosti teatra i njegovoj svrsi.
● Da li ste zadovoljni upravo završenim, Trećim festivalom?
– Kako da ne budem zadovoljan kada smo od prvog festivala do ovog uspeli da dovedemo gotovo tri puta više učesnika: 24 grupe iz 21 države, a okupili smo blizu 400 umetnika. Iako smo ove godine dobili milion dolara za festival, nisam zadovoljan kako su ga naši mediji pratili. I te kako nam je važno da što više ljudi dođe na predstave, jer mi ne naplaćujemo ulaz. To je verovatno jedini festival gde je ulaz potpuno slobodan. Zato sam preuzeo ulogu novinara, odlazio na televiziju, govorio i propagirao.
Vi ste i selektor. Drugi put ste pozvali Beogradsko dramsko pozorište koje je učestvovalo i na prvom festivalu, a tu su i predstave iz zemalja bivše Jugoslavije. Kakva je Vaša selektorska koncepcija? Jer, videli smo predstave i pučkog teatra ali i visoko sofisticirane poput onih na tekstove Elfride Jelinek, Dostojevskog, Molijera, Šekspita...?
– Meni u selekciji pomažu još četiri osobe iz festivalskog odbora. Sledeće godine doći će predstave iz zemalja koje nikad nisu bile na festivalu, ali ćemo pozvati ponovo i predstave sa Balkana. Međutim, posle petog festivala smanjićemo broj gostujućih predstava ali ćemo praviti koprodukcije.
● Predstave se igraju jedanput, retke su sa dva izvođenja. Koliko se to isplati, s obzirom na to da su ovog puta došli veliki ansambli sa po više od četrdeset ljudi?
– Nama je važno da stičemo nove prijatelje, a za pravo prijateljstvo ne postoje kriterijumi. Prijateljstvo se ne može meriti novcem! Ovo nije festival trgovine ili biznisa. Jer, i mi radimo, ali i oni koji dolaze na festival rade sa punom podrškom i razumevanjem. Mi ne plaćamo honorare ni put izvođačima, oni sami snose te troškove. Plaćamo sve troškove ovde, u Istanbulu. Pošto sam direktor i Gradskog teatra Istanbula, koji ima 700 zaposlenih i desetak scenskih prostora, imam veliku podršku gradskih vlasti. Naša je briga da svi budu zadovoljni i da bude što više gledalaca, i to ne samo stanovnika Istanbula nego i onih koji dolaze u naš grad. Besplatne ulaznice su prvi i osnovni cilj ovog Festivala, jer Istanbul ima mnogo raznih festivala, ali mi radimo za publiku.
● A svedoci smo da ona sa velikom pažnjom prati predstave čemu, naravno, doprinosi i simultani prevod na turski jezik.
– Turska publika poznaje teatar i voli da ide u pozorište. U Istanbulu ima 47 pozorišta različitih repertoarskih profila i imamo elitnu publiku. Međutim, sada u avgustu, polovina stanovnika Istanbula je izvan grada, na godišnjem odmoru. Ali, ovde ima dosta manjina, pa je festival i za njih prilika da vide predstave iz svojih zemalja – Bosne, Makedonije, Srbije, Hrvatske, Slovenije, iz arapskih zemalja, Rusije, iz Afrike... Ovde je gotovo čitava planeta, ovde se, uostalom, spajaju Evropa i Azija. Izuzetno nam je drago što nas svetski mediji prate. Gotovo svaka trupa dovede i novinare iz svoje zemlje. Sada će sve biti lakše jer je Festival dobio svoj identitet. Ove godine moto festivala bio je mir, borba protiv rata i spoznaja da smrt svakog čeka, ona je deo svakog od nas. Zato je koncept Festivala da se gradi most ka miru, da se upoznaju i zbliže različite religije, kulture i jezici.
● Primetno je da nema predstava iz velikih evropskih zemalja – Britanije, Francuske, Nemačke, Italije...?
– To je namerno učinjeno zato što naša publika isuviše dobro poznaje njihove teatre. Oni učestvuju na starijem festivalu od našeg, na Istanbulskom pozorišnom festivalu koji postoji 14 godina. Ove godine bili su Piter Bruk, Pina Bauš, Terzopulos... Njihovi su honorari ogromni, to je jako skup festival, cene karata su od 70 do 100 evra. Mi radimo nešto sasvim drugo. Hoćemo pravu pozorišnu publiku, onu koja voli i razume teatar, a ne onu koja dolazi samo zato što ima para i želi da se pokaže, da bude viđena.
● Vi ste i direktor Gradskog pozorišta. Kakav je njegov
– Igramo svetsku klasiku i domaće tekstove. Ove godine igramo i "Bure baruta" Dejana Dukovskog. Naš teatar je jedan od najvećih u Turskoj, ali što je veće pozorište veći su i problemi. Naš je teatar "lokomotiva" turskog teatra. Želim da pozovem reditelje iz balkanskih zemalja, jer se meni njihovo pozorište više dopada nego evropsko. Ima u njemu mnogo više emocija i humanosti. Balkanski prostor je uvek bio nekakav veliki haos, a teatar je izlaz iz njega. Tako bežeći, stvara se pozorišna umetnost. Zato mislim da naša saradnja treba da bude još intenzivnija, da razmenjujemo umetnike, i to ne samo na festivalima. A pošto će Istanbul 2010. godine biti evropski grad kulture, mi se već sada spremamo za taj veliki događaj.
Mirjana Radošević
[objavljeno: 21.08.2006.]
