Izvor: Blic, 07.Jun.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Taxi
Taxi
Dobre ideje - hoću da kažem: zaista dobre ideje - vrlo retko blesnu u kolektivnoj medijskoj svesti. Da bi, dakle, uspela da prevaziđe stadijum embriona i obezbedi uslove za eventualno rođenje, dobra ideja mora da bude ekstremno jednostavna i za objašnjavanje i za, što je još važnije, realizaciju. Emisije kao što je 'Taxi' (B92) nastaju kao posledice takvih, izuzetnih situacija. Postavljanjem za volan taksija ljudi koji sede isključivo na zadnjem sedištu i direktno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << učestvuju u kreiranju realnosti, na simboličkom planu postiže se nekoliko važnih stvari. Najpre, nema nikakve dileme da tu neko nekoga vozi.
S druge strane, vrlo se plastično argumentuje faktička situacija služenja narodu, kao jedine dozvoljene svrhe bilo koje funkcije. Zatim, obezbeđuje se slika stvarnosti onakve kakva zaista jeste, postavljanjem u istu ravan potencijalnih gospodara i njihovih podanika. Omogućava se, dalje, dijalog lišen mistifikacija, čime se nivo TV laži neznatno, ali upadljivo smanjuje. Promakne, najzad, poneki trenutak koji se može nazvati vedrim, duhovitim i zabavnim i to ne samo zahvaljujući putnicima nego i vozačima. To je važan dokaz da su iznenađenja još moguća, čak i na srpskoj televiziji.
Ulje na vatri bizarnosti
Jelena Kajgo 'Intimus', režija Gorčin Stojanović, produkcija Narodno pozorište, Beograd
Radnja komada 'Intimus' Jelene Kajgo smeštena je u taoletu eksluzivnog beogradskog restorana. Priča počinje susretom, i 'punim kontaktom' dvoje glavnih junaka u tom bizarnom prostoru kroz koji potom prolaze ostali akteri: sestra glavne junakinje, uspešni advokat, zaljubljena u svog zeta, zatim muž, uspešni političar, i ljubavnik koji je istovremeno muževljev najbolji prijatelj. Vršeći uspešnu implementaciju onih standarda koje je svojevremeno postavila Jasmina Reza, francuska dramatičarka, Jelena Kajgo efektno dopunjava ovaj model. Otkrićem da je osoba zbog koje je sve počelo (razočarani) novinar, koji se proslavio pišući o poslovnim aferama muža svoje nove poznanice i njihovih (političkih) prijatelja, spisateljica nenametljivo kontekstualizuje svoju priču u naš javni prostor.
Scenskom (i scenografskom) interpretacijom ovog komada, reditelj Gorčin Stojanović je samo dodavao ulje na vatru, 'podilazeći' najboljim mestima komada Jelene Kajgo. Postavljajući publiku 'na mestu' velikog ogledala mirišljavog toaleta u kome se radnja zbiva, i diskretno nijansirajući osnovna mesta komada (na primer, junaci peru ruke posle svake laži ili gadosti o kojoj govore) i dodatno insistirajući na (scenskom) pojašnjenju glavnih motiva.
Veoma dobar posao 'napravila' je i glumačka ekipa predstave. Aleksandar Đurica je mudro vodio lik novinara uhvaćenog u klopci sopstevne želje za visokim položajem, efektne uloge napravili su Danijela Kuzmanović, Darko Tomović kao biznismen, dok je glumačku bravuru u ovoj predstavi izveo Branko Vidaković. Ipak, način na koji je Anđelika Simić nijansirala svoju junakinju, blaziranu, suverenu, mudru, detinjastu, pokvarenu ženu, razlog je za povišeno pozorišno uživanje.
