Izvor: Blic, 19.Okt.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tatjana Pirović - Stefanović
Tatjana Pirović - Stefanović
Sport je odvajkada privlačio pažnju umetnika. U staro doba, iz sledećeg razloga: negovala se kultura tela i duha koja je otelotvorenje nalazila u skladu bacača diskova, maratonaca ili samo lovaca. Kada je savršenstvo čovekovog dvojstva počelo da se zanemaruje, i umetnost je izgubila inspiraciju njime... Novo doba, koje iznova na pijedestal postavlja fizička svojstva čoveka, neminovno je vratio staru temu u savremenu umetnost. Jedan od predstavnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tih novih tragača za skladom duha i tela je i slikarka Tatjana Pirović.
Povod za Tatjanin najnoviji ciklus slika izložen u galeriji 'YUBIN' - međunarodni kulturni centar, bila je nedavna Olimpijada u Atini. Posmatrajući moderne sportiste slikarka podseća na nekadašnje atletske pionire inspirišući se prizorima sa starih grčkih keramičkih vaza i tanjira.
Dometi novog doba su raznovrsni. Dok borilišta nalikuju na mega svemirske brodove, predočavajući kakva bi mogla biti urbana arhitektura budućnosti, Tatjanine slike_arhiva nagoveštavaju pogled u prošlost.
Njen akvarel, kao brza tehnika, fascinira neposrednošću, a njen jezik je prepoznatljiv, ma koje teme da se uhvati, strastvenog zagarljaja argentinskog tanga (na jednom od prethodnih ciklusa), kao i takmičarskog naboja.
Pitanje koje provejava glasi: može li se težnja za objektivnim trenutkom tela u naponu pomiriti sa potrebom da se svet doživi kao lep? Protagonisti akvarela naslikani su u vitalnosti toliko nabijenoj da svaki čas može da eksplodira. Ovo je istina koju slikarka fiksira oslanjajući se na predložak helenske kulture. Razlog za povratak u prošlost krije se u činjenici da moderno doba još nije uspostavilo sklad koji su stari Grci promovisali. Naravno, na svoj, moderan način.
Praznina
(Majgul Akselson, Aprilska veštica, Geopoetika, 2004)
Junakinje ovog romana su srušile predstavu o Švedskoj kao idealnom društvu. Da bi kritika bila što obuhvatnija, one pripadaju različitim socijalnim slojevima: Birgita je beskućnik, Margareta imućna a Kristina bogata; hendikepirana Dezire provodi život u sanatorijumima. One su bile napuštena ili zlostavljana deca, a njihove jezive sudbine su drastičan dokaz da nijedan deo švedskog sistema nije zdrav. U bolnicama, školama, sudovima krije se mnogo (seksualnih) manijaka koji maltretiraju one koje nema ko da brani; ovi bolesni ili, prosto, loši ljudi (teorijsku) utopiju pretvaraju u (praktičnu) grotesku: Kristina je žrtva svoje majke, Margareta nastavnika i hranitelja – psihopata, Birgitu je zabrinuto društvo 'spasilo' od pijane majke i izručilo je ulici, a Dezire je, zbog obogaljenosti, zakonskim propisom oduzeta roditeljima i smeštena u ustanovu. I na lestvici ljudskosti (uljuđenosti, civilizovanosti), junakinje su udaljene: Birgita je agresivna i zapuštena, Margareta je afektivna ali obrazovana, Kristina prefinjena, a fizički deformisana Dezire je parapsihološki iznad (i izvan) i tela i intelekta. Ova gradacija je autorkin dokaz da je za dobar život potrebno više od zdravlja i materijalnog blagostanja.
Postepenost otkrivanja predistorije odnosa između junakinja i mračnost njihovih sudbina prikivaju pažnju čitalaca; kritika društva je eksplicitna i (pre)glasna, a poente holivudske. Raskrinkavajući zlo i nepravdu sa pozicije humanosti i mudrosti, Majgul Akselson je, zamenjujući duhovnost spiritualizmom, a ljubav seksualnošću, bolje od fabule otkrila nesavršenost (ne samo) švedskog društva.
