Izvor: Blic, 31.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tapio Virkala
Tapio Virkala
Muzej primenjene umetnosti
U istoriji umetnosti dizajna nije čest slučaj da jedan stvaralac za života izvede toliki broj dela i to u raznorodnim tehnikama kao što nam otkriva opus zlatnog dečka finskog dizajna Tapija Virkale, čija je izložba putujući svetom stigla i do Beograda. Gestom izvedenim posredstvom Ambasade Finske, Muzeja za dizajn i umetnost u Helsinkiju i našeg Muzeja primenjene umetnosti, Beograd je konačno na velika zvona >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vraćen na itinerer svetskih događanja u umetnosti. Zadržati ga, pak, neće biti nimalo lako, pre svega zato što je osiguranje za svetske projekte iznad naših platežnih moći. Ali, to je već pitanje umešnosti i ubedljivosti muzealaca i darežljivosti i širokogrudosti finansijera. Ovog puta Ministarstvo za kulturu i medije izašlo je u susret plaćajući štampanje kataloga.
Tapio Virkala se školovao za vajara. Presudan detalj: sve što bude izvodio, u staklu, porcelanu, metalu, drvetu, plastici, težiće usklađivanju skulpturalne forme i tehnike ručne izrade sa zahtevima tehnologije industrijske proizvodnje. Iz ove vizije nastala su njegova remek dela poput vaze Šantarel od duvanog stakla, servis od crnog i belog porcelana Varijacije za čuvenu fabriku Rozental koji je deo kolekcije Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, čiju će reljefnu formu iskoristiti Valter Gropijus za projekat nove zgrade fabrike, privezak od srebra Mlad mesec ili tradicionalni Puko nož, osnovno oruđe laponskih nomada. Vrhunac je projekat Finskog muzeja stakla u Rihimakiju.
Zanatlija (vladao je tehnikama), dizajner (usklađivao je crtež prema materijalu dobijajući funkcionalno rešenje), umetnik (vizionar), Virkala je postao legenda svetskog dizajna: prema njegovim skicama još se izrađuju upotrebni dekorativni predmeti murano bojenog stakla ili boce votke Finlandija.
Krivica
(Milica Mićić Dimovska, Utočište, Narodna knjiga, 2005)
Junakinja ovog romana pati od kliničke depresije; u detinjstvu zatrovana jezom iz porodičnih albuma, u kojima su izmešane fotografije (zaboravljene) dece i nadgrobnih spomenika, ona je sveštenica izopačenog kulta (mrtvih) predaka. Ličnost joj je trula iz (porodičnog) korena: kao praunuka bezimenog 'dođoša' koji je ženidbom stekao ugled, ona ne može da zamisli da će preživeti rušenje kuće (tri generacije) otaca i 'profanisanje' njihovog zanata (knjigovodstva), pa se od plime 'skorojevića' novog doba, brani očajanjem kao oblikom društvenog elitizma.
Ropski odana ocu, pedantnom edipovcu koji je (samodestruktivno) odabrao da bude odgovoran za gašenje loze, junakinja veruje da ga je izneverila već samim tim što nije muško (naslednik prezimena); sukobljavajući se sa majkom, oličenjem ženskog (rađajućeg) principa, ona se istovremeno odupire svojoj telesnosti (reproduktivnoj polnosti), jer čezne da se poistoveti sa ocem (uništenjem, smrću). Međutim, iz junakinjinih iscrpljujućih samoanaliza se naslućuje da se u njoj krije ojađena, zapostavljena devojčica, koja je u nemoćnom besu mučila životinje ne bi li privukla pažnju roditelja, zauzetih oko mlađeg, bolesnog deteta; njene suicidne namere odjednom izgledaju kao pokušaji bekstva od izluđujućeg osećanja krivice zbog rane bratovljeve smrti i od straha da će je pravda (kazna) stići i uzeti (ubiti) joj sina. Kada, posle skoka sa drugog sprata, bude oslobođena od (zaštitne čaure) gipsa i (poput lutke) preseljena u nov stan, ona će se preobraziti kao (monstruozni) transfomers, dok će iste rešetke (unutrašnje tamnice) nastaviti da joj cepaju biće na dve zaraćene, nepovezane polovine.
Morijakovski mračan i bernhardovski psihotičan, ovaj roman se suprotstavlja književnom mainstream-u koji potcenjuje vrednost 'priče! i karaktera.
