Izvor: Blic, 23.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tamna strana Andersena
Tamna strana Andersena
Najnovija premijera predstave Hotel pro forma održana je u Kelnu, a ne u Kopenhagenu odakle je poznata danska rediteljka Kirsten Delholm. Kako ove godine pada dvestagodišnjica rođenja pisca Hansa Kristijana Andersena, po preporuci Dragana Klaića ('Prvi put ti nešto preporučujem za Bitef; znači, možeš da imaš poverenje u moju predlog') otišao sam da vidim predstavu.
Hotel pro forma je poznat po izuzetnoj likovnosti predstava. Ovoga puta >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kirsten je poređala 32 panoa u jednoj napuštenoj fabrici. Na panoima su naslikani bajkoviti prizori. A onda na scenu uđe Danski nacionalni hor odeven u blještavo bele kostime i perike. Pred njih se postavi dirigent koji će dirigovati ovaj 'vizuelni muzički manevar o Andersenu'.
Očekujući transpoziciju Andersenovih bajki, gledalac doživi neku vrstu šoka kad se sretne sa prizorima koji su zapravo vizuelizacija Andersenovih dnevnika. U naslovu predstave 'Samo izgleda da sam mrtav' krije se Kristijanova strepnja iz dnevničkih zabeležaka da će biti živ sahranjen.
Iako je sve u belom, počinje makabrična, ali i poetična predstava. Scene nose nazive - 'Zubobolja', 'Mali dim', 'Gvozdena ograda', 'Nisam jeo dva dana', 'Usamljenost', 'Mrtvo dete' i na kraju 'Samo izgleda da sam mrtav'.
Sve to ne liči ni na šta što smo do sada u teatru videli. Prizori otpevani na muziku grčkog kompozitora Manos Cangarisa.
U godini jubileja pozorišni stvaraoci sveta inspirisali su se Andersenovim bajkama, čak i njeno veličanstvo danska kraljica Margret za svoj film-dekupaž 'Snešna kiraljica'. Karen Delholm je pošla sasvim drugim putem tragom tamnih strana Andersenove ličnosti.
Telefomanija
Teza Irvina Velša da ne podnosi mobilne telefone jer nam njihovi vlasnici 'nasrtljivo nabijaju svoj posao u lice', danas kada mobiteli nisu više privilegija japijevaca, uvek budnih beerzanskih mešetara, i kada je sve više čak i dece koja se ne mogu zamisliti bez ove svojevrsne mešavine igračke i elektronskog povodca na koji su ih smišljeno stavili roditelji, deluje anahrono.
U eri hipertehnologije koja omogućava telefoniranje bukvalno sa svakog mesta, od ulice, gradskog prevoza, bioskopa ili školskog časa, ne samo da smo potencijalno na raspolaganju drugima u svako doba i na svakom mestu, već smo neosetno uvučeni u tuđe privatne živote i ispovesti, dnevne jelovnike, rođačka ogovaranja ili erotska ćaskanja. Jer telefon je kao aparat koji jemči privatnost, kao deo lične i prisne opreme pojedinca kako bi to rekao Makluan, iz zatvorenosti privatnog prostora predsoblja ili dnevne sobe, izašao u javnost na ulice i trgove.
Sudeći prema rastućem broju korisnika mobilnih telefona moglo bi se zaključiti da savremeni svet neprekidno komunicira, da razgovara više, češće i duže nego ikada pre. A u stvarnosti dešava se upravo suprotno. U trendu opšte telefomanije, celodnevnog priključenja na mobilni kao na infuziju, sveopšteg, brzog i jeftinog slanja SMS poruka, pothranjuje se iluzija da je lako stići do drugoga. Kafići su puni usamljenih ljudi koji umesto da razmenjuju poglede, kontakte i dodire sa drugima, provode vreme zadubljeni u ekrane svojih telefona igrajući igrice, šaljući poruke ili razgovarajući sa odsutnima.
U eri globalnog umrežavanja, površnog komuniciranja i proračunatih kontakata, sve je manje parova koji se zaljubljeno gledaju i šetaju držeći se za ruke, a sve više unezverenih solera, koji umesto partnera ili kućnog ljubimca grle svoj mobilni telefon. Da li će stvarni zagrljaji ustupiti pred zavodljivošću telefoniranja, ostaje da se vidi. Ali s tehnologijom moramo biti oprezni, jer su njene opcije savremena varijanta pakta sa vragom: koliko nam pruži toliko će nam uzeti.
