Izvor: Blic, 29.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Talenat me obavezuje
Talenat me obavezuje
Ni dete ni mladić, petnaestogodišnjak Robert Lakatoš iz Novog Sada je izgleda stidljivo i skromno, dok pre početka probe, sportski odeven, šturo priča o sebi. Međutim, sve se promeni kad izađe na scenu i počne da svira.
Upravo je završio prvu godinu studija na novosadskoj Akademiji umetnosti, u klasi Dejana Mihailovića, iza sebe ima značajna priznanja na domaćim i inostranim takmičenjima i moglo bi se reći da mu se osmehuje blistava >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << karijera. ('To što sam Akademiju upisao u 14. godini, znači da sam dobar, ali za sada ništa više od toga').
Mladom Novosađaninu predstoji, naravno, žestok rad, umetničko i životno sazrevanje, jer talenat je osetljiva i ćudljiva biljka. Beograđani će nešto od raskošnog dara Roberta Lakatoša moći da čuju večeras (18) u Galeriji SANU.
O večerašnjem koncertu sa pijanistkinjom Svetlanom Pantelić, mladi violinista kaže:
'Sviraću Veračinijevu ‘Sonatu u h-molu’, Šumanovu ‘Sonatu u a-molu’ i šest Paganinijevih ‘Kaprisa’. Program sam izabrao zajedno sa profesorom Dejanom Mihailovićem i mojim ocem, koji je takođe violinista.'
O tome da li je preveliki teret za njega to što je Akademiju upisao rano, sa samo 14 godina, Robert kaže:
'Pre upisa na fakultet vanredno sam završio sedmi i osmi razred osnovne škole za godinu dana. Nisam zbog većih obaveza ostao uskraćen za sve ono što moji vršnjaci proživljavaju, pre svega zato što mislim da treba da budem vredan i da radim. A neke druge, manje bitne stvari mogu, iako se propuste, da nadoknadim. Vežbam četiri do pet sati dnevno i mislim da to nije mnogo. Slobodno vreme provodim tako što se družim sa prijateljima sa Akademije, inače, najmlađi sam u klasi. Volim da igram stoni tenis, odem ponekad i u šahovski klub.'
Priča o tome kako se opredelio za violinu povezana je sa porodičnom tradicijom. Otac Imre je dve decenije svirao kao koncertmajstor u novosadskoj Operi, danas predaje na Akademiji i nastupa sa svojim ansamblom. Sina prati na svim nastupima.
U koferu pored violine, koju je dobio od jedne gospođe iz Zrenjanina, Robert uvek nosi nekoliko fotografija na kojima je snimljen u društvu Romana Simovića, crnogorskog virtuoza i Grigorija Žislina, slavnog pedagoga.
'To je normalno, svaki violinista u svom koferu sa instrumentom nosi i neke fotografije, a ove koje vidite nastale su na majstorskim kursevima održanim u Kotoru 2005. godine'.
O identičnom imenu i prezimenu sa slavnim mađarskim violinistom i o tome da li je 'ime znak' Robert kaže:
'Tako nekako izgleda. Mi smo za njega čuli pre sedam, osam godina; bilo je to otkrovenje, fascinantno je bilo slušati njegovo tehnički savršeno sviranje.'
Roditelji pažljivo vagaju šta je dobro za Robija, u svakom slučaju nisu želeli da ga pošalju u svet sa 15 godina, smatrajući da je rano da se odvoji od kuće, dovoljan skok je bio taj što je preskočio srednju školu i upisao studije.
Robert je prilično ćutljiv ('Moje je da sviram, a ne da previše pričam') i okrenut sebi. Ipak saznajemo da je naredni korak odlazak na leto u Izrael kod slavnog Šloma Minca. Tamo rade veliki profesori, ima mnogo talentovanih muzičara i potrebno mu je, kaže, poređenje.
'Svestan sam da da je dug i težak put od talentovanog klinca do ozbiljne karijere', kaže Robert Lakatoš.
Inače, boravak u školi Šloma Minca košta hiljadu evra. Veruje da će ih do leta sakupiti.
B. Lijeskić Škola za ekstra talente
'Sa dve godine sam znao sve o očevoj violini. Kad sam kao sedmogodišnjak zatražio da sviram, roditelji su mi izašli u susret. U sviranju sam počeo da uživam tek kad sam napunio deset godina. Volim Paganinija', kaže Robi Lakatoš.
Mladi violinista dodaje kako je dosta napredovao u kratkom periodu zahvaljujući dobrim pedagozima, dok njegov otac smatra da bi trebalo pokrenuti inicijativu za otvaranje specijalnih škola za ekstra talentovane, boljih od one u Ćupriji.
