Izvor: Politika, 15.Apr.2013, 13:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Talenat je odživeti život
Termin „naš jezik” u dijaspori se upotrebljava kako bi se izbegle potencijalne nesuglasice
Jelena Rosić (1969), profesor engleskog jezika i književnosti, objavila je zbirku priča „Dalilin prsten” (1993). Njene priče zastupljene su u antologijama i panoramama savremene srpske priče, među kojima su i antologija najkraće priče 20. veka – „Mala kutija” (priređivač Mihajlo Pantić) i antologija mladih srpskih pripovedača „Tajno društvo” (priređivač Vasa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Pavković). „Arhipelag” je nedavno objavio njenu novu zbirku priča „Dan kada je Miz Lili postala ono što je oduvek bila”. Jelena Rosić, od 1998. godine, živi u Viskonsinu (SAD).
Glavni junak knjige „Dan kada je Miz Lili postala ono što je oduvek bila” jeste jezik. On ljude spaja, ali i razdvaja. Kakva je uloga jezika u životu naših iseljenika?
Kod svih iseljenika problem jezika je dvostruki: sa jedne strane, maternji jezik, daleko od matice, izlazi iz „glavnog toka” i počinje da se razvija u specifičnom pravcu. To je proces koji postaje uočljiv već tokom prve generacije iseljenika. O tome sam pisala u priči „Priča o zelenom kartonu”. Ovakav jezik je Srbima u Srbiji verovatno simpatičan, ako ne i smešan, samo ne smemo zaboraviti da je u pitanju „najozbiljniji” jezik kojima se služe naši iseljenici. Jer što su više vremena proveli u Americi, ovakav „iskvareni” jezik je više zastupljen. Jezik kao sredstvo komuniciranja jeste neophodni odraz sredine u kojoj se koristi. Sa druge strane, naravno, iseljenici su pod velikim pritiskom da što brže i što uspešnije savladaju jezik nove sredine. Poznajem osobe, sada već u dubokoj starosti, koje nikada nisu naučile da pričaju engleski. Novi talas imigracije, koji je usledio tokom ratova devedesetih, izgleda drugačije, ali bez obzira na sve, jezik nove i starije generacije vremenom počinje sve više da se zbližava.
Naši ljudi, pobegli od ratnih strahota, u novoj sredini govore srpski, hrvatski, bošnjački... i taj jezik nazivaju – naš. Stvara li se to neki nov jezik?
Termin „naš jezik” u dijaspori se upotrebljava kako bi se izbegle potencijalne nesuglasice. Sve što smo prošli jeste manje ili više ostavilo traga. Između svega toga stoji okean. Ljudi sa ove strane su mnogo tolerantniji, uostalom nemaju puno izbora. Poznajem Hrvate i muslimane, a naravno i Srbe koji, kada ih pitaju odakle su, kažu iz bivše Jugoslavije. Osim termina „naš jezik”, postoje i „naše prodavnice”, i „naši ljudi” za koje se kaže da kada idu u Srbiju, ili u Hrvatsku, ili u Bosnu – „odlaze u stari kraj”. Stvari se uopštavaju, jer je tako bezbolnije. Uopštavanjem se ljudi zbližavaju, a bliskost je ljudima u imigraciji, čini mi se, mnogo važnija nego u njihovim matičnim zemljama.
Kako srpski jezik sačuvati u drugoj, trećoj generaciji naših iseljenika. Može li se sprečiti da njima engleski postane maternji jezik?
Nažalost, bez obzira na to koliko se trudili da ga sačuvamo, jezik se vremenom gubi. U današnje vreme situacija je, svakako, bolja zbog velikog izbora sredstava masovne komunikacije, ali ne smemo da zaboravimo da se jezik najviše obogaćuje čitanjem. Moje četvoro dece „tehnički” znaju ćirilicu i latinicu, ali s obzirom na to da pročitaju svega nekoliko rečenica nedeljno, sve to nije dovoljno. U pogledu samog termina, maternji jezik podrazumeva ili prvi jezik koje dete tokom života usvoji ili pak jezik kojim se najviše služi i najbolje ga poznaje. U drugoj ili trećoj generaciji imigranata, jezik je svakako osiromašen u odnosu na matično govorno područje.
Baka Ljilja (Miz Lili), u poznim godinama, zaboravlja engleski i počinje da govori srpski, svoj maternji jezik. Čovek, očigledno, ne može da pobegne od sebe samog?
„Ono što je pisac hteo da kaže” nije baš to. Baba Ljilja iz priče, nažalost, pred kraj života nije progovorila maternji jezik, nego je progovorila „bla, bla”, a to je nekada mnogo važnije da bi se ljudi razumeli, zar ne? U priči „Dan kada je Miz Lili postala ono što je oduvek bila” osoblje staračkog doma samo pretpostavlja da se radi o maternjem jeziku, a budući da niko od prisutnih ne razume ono što senilna baba govori, pozivaju prevodioca za srpski, hrvatski i bošnjački jezik koji se, nekim čudom, sa dotičnom odlično razume.
Jedan od junaka tvrdi da je pisanje – najobičnije izmišljanje. Da li to znači da je književnost istinitija od života?
Pisanje može, ali i ne mora, da bude istinitije od života. Sve zavisi od nas samih. Pravi je talenat odživeti život onako kako valja. Isto je i sa pisanjem.
Pisci, kažete, ne podnose kritičare, jer su sujetni. Kakvo je vaše iskustvo s književnim kritičarima?
Likovi iz mojih priča, kao što je slučaj sa likovima iz priča drugih autora, imaju svoje mišljenje koje pisac ne mora po svaku cenu da zastupa. Iz ličnog iskustva ne znam da li su pisci baš toliko sujetni i da ne podnose kritiku. U svakom slučaju se o mom radu (s obzirom na činjenicu da postoji tolika pauza između prve i druge knjige) nije puno pisalo. Ono što sam do sada pročitala bile su tople i ohrabrujuće reči. Svi kritičari su, na kraju krajeva, samo pisci, budući da kada pišu o nečijem delu, oni u isto vreme stvaraju novo delo, koje se, eto, naziva kritika, a koje rado čitam pod uslovom da je dobro napisan
-------------------------------------------------------------
Srpske knjige u Americi
Ima li dela srpskih pisaca u američkim knjižarama?
Knjižara u koju obično navraćam je „Barnes and Noble” (zapravo lanac knjižara), ali prevode naših pisaca, iskreno govoreći, nisam do sada tražila. Znam da je po bibliotekama dosta zastupljen Zoran Živković i da su njegove fantastične priče vrlo tražene. Što se tiče „originala”, njih pronalazim i naručujem iz kanadske knjižare „Serbica”, koja postoji više od dvadeset godina i koja, po mom mišljenju, nudi našim čitaocima najraznovrsnije i najkvalitetnije naslove.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 15.04.2012.
