Izvor: Politika, 21.Maj.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajne Nastasijevića
Umetnički darovi najkreativnije srpske porodice biće predstavljeni od danas do 21. juna u Kulturnom centru Beograda, na Festivalu 1 pisca
Dugo je tradicija u ovom delu Balkana bila nešto što nije bilo preporučljivo posebno isticati ni preterano se na nju pozivati, naročito, ako je uz sve to stajao ideološki žig. Osetile su to mnoge porodice, pa i jedna od najznačajnijih i najkreativnijih u celokupnoj srpskoj kulturi – porodica Nastasijević, u kojoj su četiri brata >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bili umetnici, sestra Slavka, čuveni profesor matematike u Četvrtoj muškoj gimnaziji, a bolešljiva Darinka istoričar. Među svima njima pesnik Momčilo Nastasijević ostavio je svojom poezijom i prozom najdublji trag u srpskoj kulturi i bez ikakvih ograda može se nazvati najvećim našim pesnikom 20. veka. Najstariji brat Živorad bio je slikar, Svetomir kompozitor, a najmlađi Slavomir pisao je istorijske romane.
Posle dva vrlo uspela predstavljanja, takođe jedno vreme skrajnutih pisaca – Rastka Petrovića i Stanislava Vinavera – u Kulturnom centru Beograda (od 21, maja do 21. juna), ovo proleće biće u znaku Nastasijevića, pod naslovom „Tajne Momčila Nastasijevića”, ali će istovremeno biti predstavljeno i stvaralaštvo ostale braće – slike, notni zapisi, istorijski romani, jedno vreme iz porodice „izgnanog” Slavomira.
S njim već počinje da se otkriva veo tajne. U porodici Nastasijević niko se nije ženio ni udavao. Najmlađi brat prekršio je nepisani zavet i u porodični dom, u Ivana Milutinovića ulici u Beogradu, mogao je da se vrati iz Sremskih Karlovaca tek posle smrti njegove supruge. Kao moćni Jungov Animus prof. Slavka Nastasijević određivala je šta je najbolje za porodicu i toga se pridržavala do kraja života. Dobro sam je upoznala, pošto sam sa svojim pokojnim suprugom Zoranom Gluščevićem jednom nedeljno odlazila u posetu živim i mrtvim Nastasijevićima. Kad se u prizemlju zgrade, u kojoj su stanovali, otvore vrata, pogled mi je uvek ostajao prikovan za jedan portret Momčila Nastasijevića (1894-1938), koji je slikao njegov najstariji brat Živorad. Zagonetni pogled bio je direktno uperen u posetioca, s neobično postavljenom levom rukom, u kojoj sam, verovatno u zavisnosti i od sopstvenih osećanja, godinama videla crvenu jabuku, a potom staklenu kuglu. Mnogo kasnije jedva sam sebe ubedila da je ruka prazna. Nikad nisam uspela da protumačim zašto je moje nesvesno „želelo” da u ruci vidi nepostojeće rajsko voće, da li je to značilo da je ulazak jednog skeptika u tu posvećenu prostoriju bio uvod u nepoznate svetove Momčila Nastasijevića, u neku tajnu koju je krila onirička priča „Zapisi o darovima moje rođake Marije”. Kad sam posle dužeg vremena bila sigurna da je u ruci staklena kugla, i sama sam poverovala da postoje svetovi koje je samo on video, opominjući braću da je opasno ulaziti u zaumno ako nisu pripremljeni za to.
Da li su mojim snoviđenjima na javi doprinele oniričke priče koje je profesorka Nastasijević često ponavljala i koje su se sve odnosile na pesnika, esejistu, proznog i dramskog pisca Momčila – od toga kako su izgledali razgovori za čuvenim crnim kožnim stolom i istim kožnim stolicama na kojima su sedeli i vodili dijaloge neki od najznačajnijih stvaralaca, tada tridesetih godina glasoviti modernisti: Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Dimitrije Mitrinović, Rastko Petrović, Isidora Sekulić, Dušan Matić, Pavle Stefanović, Desimir Blagojević... Posebnom tajnom, za sestru Slavku, bila je obavijena prerana smrt njenog najomiljenijeg brata, o čemu je uvek s posebnim tonom govorila, posebno o onom što se dogodilo posle njegove smrti. Oniričko je pobedilo njenu egzaktnost.
Ono što je sigurno, jeste da je Momčilo Nastasijević uneo u naše pesništvo dotad nepoznati jezički zvuk, izvlačeći ga iz naše tradicije, stvarajući pesništvo slutnje, unutarnje, zaumno zvučanje, koje je teško književno klasifikovati, naročito našim pojmovnim jezikom. Njegov pesnički jezik stvoren je u metafizičkoj vezi duha i zvuka, a iz njegovog „tamnog vilajeta” u našu literaturu ušla su dotad nepoznata oneobičenja, sa ezoterijskim elementima.
Retko koja svetska kultura ima tako raznorodnu i umetnički visokovrednovanu porodicu, i najnormalnije bi bilo da u Beogradu, gde su najduže živeli, postoji legat porodice Nastasijević. Ali, gradski oci iz osamdesetih godina, među kojima su neki još živi, nisu imali razumevanja za molbe sestre Slavke. Nedostatak novca ili neznanje, a možda i ideološki predznak koji je dugo pratio ovu porodicu, bili su najčešći izgovor. Na svu sreću, oni koji su tada bili na čelu opštine Gornji Milanovac, odakle se porodica doselila u Beograd, smestili su nasleđe Nastasijevića u Zavičajni muzej koji sad može da se pohvali jednim od najvrednijih umetničkih legata. Zato je za svaku pohvalu poduhvat Beogradskog kulturnog centra, pre svih Olivere Stošić, Predraga Petrovića i arh. Marine Dokmanović, da Nastasijeviće, bar na mesec dana vrate, u Beograd.
Milka Lučić
[objavljeno: 21/05/2009]
