Izvor: Blic, 21.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajna neuspeha
Tajna neuspeha
Gordana Goncić, Ivan Ilić, 'Spusti se na Zemlju', režija Jug Radivojević, produkcija Pozorište na Terazijama
Predstavu 'Spusti se na Zemlju' Pozorišta na Terazijama nije lako smestiti u neki okvir. Ne zato što je, najpre, reč o komadu nepoznatog žanra ili stila koji do sada nismo sreli, već zato što se ovaj tekstualni predložak dvoumi između libreta i komedije.
Priča o vanzemaljcima koji zbog problema sa gorivom padaju na Zemlju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i umesto u Ameriku sleću u Srbiju, i to pravo na probu Pozorišta na Terazijama, situacija je koja obećava. Međutim, boravak vanzemaljaca u pozorištu, inače superiornih bića koja uzimaju na sebe obličja dvoje glumaca sa probe koja je u toku, počinje kao komedija zabune prošarana songovima (podsetimo, ovo je ipak mjuzikl), potom se sve seli u vode nadrealnog sa elementima trilera; u jurnjavu i potragu za brodom uključuju se, naime, i superiorna bića iz druge galaksije. Za to vreme u pozorištu takođe nastupa haos, proba izmiče kontroli sve se raspada a tu su još i ljubav, melodrama...
Osnovno pitanje u vezi sa ovom predstavom stoga jeste u čemu je tajna njenog neuspeha, kad je njena osnovna ideja vrlo maštovita i omogućava neograničeno poigravanje sa nizom elemenata. Drugo, reditelj je na raspolaganju imao tri ansambla (dramski, operski i balet) i takođe i niz kombinacija. Međutim, ostaje nejasno kako smo od neograničenog niza mogućnosti dobili konfuziju (za neke je teško utvrditi šta uopšte igraju). I treće, zašto superiorna tehnika ovog pozorišta nije bila u funkciji predstave, već je predstava poslužila za demonstraciju tehničkih mogućnosti?!
I, na kraju, nije jasno kako predstavi nije mnogo pomogla ni efektna igra Svetislava Goncića i Ivana Bosiljčića, kao i ni superiorno pevanje Milene Ražnatović.
Drvo u nama
Savremeni svet, obeležen jednom vrstom endemske bolesti ravnodušja koja kreira društvenu pustinju bez katastrofe, tragičnosti ili vrtoglavice, ozbiljno podržan medijskom kulturom, koja nas permanentno primorava da odigravamo različite vrste uloga da bismo obezbedili kakvu-takvu vrstu društvenog uključivanja, cinično proklamuje okretanje ka spolja, odsustvo bilo kakvih emocionalnih investiranja, i time promoviše instrumentalizaciju Drugih.
Medijska kultura otvoreno proklamuje logiku promene i transformacije u kojoj koncept ličnog identiteta i ljudskog rasta u Jungovskom smislu, postaje isprazan i trivijalan, a epohalni 'imperativ nevezivanja', koji započinje benigno, od stila do stila, ili od uzora do uzora, rezultira novim modelom komunikacije, konceptualno organizovanim oko igranja igara i time, sveopštim iskorenjivanjem.
Otuda je nedavno otvorena izložba Mirjane Vilić u galeriji ULUSa, pokušaj autorke da se predstavi fantazmom Drveta, simboličkom slikom očuvanog Sopstva, svojevrstan Otpor univerzalnom trendu trivijalizacije doživljaja sveta, onom trendu koji najavljuje kraj »bauka sentimenta«, uspostavljajući svojevrstan Cool kod kulture, u kojoj svako živi u bunkeru ravnodušnosti, zaštićen istovremeno i od svojih i od tuđih strasti.
Izložba Mirjane Vilić je istovremeno i provokacija našim destabilizovanim znakovima identiteta, da se simbolički centriraju oko samog izvora naše ljudskosti, to je otvoren poziv da se komunicira sa Sopstvom i sa Univerzumom, preko kategorija ljubavi, nežnosti, krhkosti sveta intime i smiboličkih memorabilia detinjstva, koje na delikatan način regenerišu Mit.
U epohi koja preti da raščara svet do krajnjih granica, da ga učini transparentnim i potpuno prozirnim, da ga time isprazni od svakog sadržaja, izložba Mirjane Vilić koja za temu ima Drvo u svakome od nas, nedvosmisleno upućuje na povratrak korenima tajne, delujući ohrabrujuće pred rastućim talasom devitalizacije, neutralizacije emocija i narcističke samoobuzetosti savremenog čoveka.
