Izvor: Politika, 12.Avg.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tačno je da sam voleo bubnjeve
Na prste jedne ruke moguće je nabrojati odgovorne izdavačke kuće koje objavljuju kvalitetnu književnost za decu
Nova knjiga za decu, (kao i za odrasle koji se osećaju mladima), „Koga se tiče kako žive priče” Dejana Aleksića, jednog od najznačajnijih naših pesnika i proznih pisaca mlađe generacije, objavljena je u „Kreativnom centru”. Izdanje je ilustrovala Maja Veselinović. Ovo delo dočarava svet literature, oživljen upravo onda kada zatvorimo korice knjige, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i kada priče nastavljaju da žive svoj tajni, subverzivni, život. Ne daju piscu mira… Poezija Dejana Aleksića uvršćena je u brojne zbornike i antologije, prevođena je na engleski, nemački, norveški, mađarski, bugarski i druge jezike.
Glavni junaci vaše nove knjige za decu jesu priče, koje se žale na svoje početke i završetke, beže iz knjige, vode tajni život, razmažene su, alergične na čitaoce, čak i nenapisane. Da li ste na ovaj igrivi način želeli deci da predočite načine na koje „rade” mašta, jezik, literarni duh?
Jezik pruža neiscrpne mogućnosti za igru, on je igriv sam po sebi. Moj književni postupak u pričama, ali i u poeziji za decu, u velikoj meri se oslanja na očuđenja koja dopušta jezik. Pojedinu situaciju, događaj ili karakter nekog lika možete učiniti interesantnijim ukoliko se poigrate onime što se inače podrazumeva, na taj način što poljuljate ustaljenu logiku. Tako sam i priče u knjizi „Koga se tiče kako živepriče” pisao želeći da stvorim ambijent u kome do izražaja dolaze same priče, personifikovane i date kao ličnosti. Katkada te priče imaju i neku vrstu dosluha sa poznatim i slavnim ostvarenjima iz svetske literature za decu, pa pokazuju, kao što to biva u svetu ljudi, i neke osobine poput sujete ili snobizma. Knjiga priča je, zapravo, i poziv da se prema čitanju, kao vrhunskoj vrednosti i iskustvu, mladi čitalac odnosi sa posebnom pažnjom.
U kojoj meri književne motive i dijaloge crpite iz sopstvenog detinjstva?
Prisećanja na detinjstvo su kao čitanja proročanstava. Vratite se čitave decenije unazad da pronađete predviđanje onog što je sada vaša stvarnost. Za mene je detinjstvo poput mitske, tajanstvene zemlje koja je postojala pre vremena. Daleko u njenim prostranstvima nalaze se zaboravljena blaga kojima se povremeno treba vratiti. Tamo je koren imaginacije, duboki smisao igre, i nevinost koja uvek može da nas isceli ukoliko je prizovemo u sadašnjost, pretrpanu svakodnevnim trivijalnostima. U tom smislu mi je pogled ka detinjstvu koristan i u književnom radu.
Da li ste stvarno želeli da postanete bubnjar „kada porastete”, i koliko Vam uopšte muzika znači?
Muzika mi mnogo znači. Naročiti ritam, koji stoji u osnovi univerzalnih zakona. Tačno je da sam u detinjstvu voleo bubnjeve. Čak sam ih u jednom periodu i svirao. Bilo je to kada sam imao sedam ili osam godina. U susedstvu je muzičke probe održavao jedan rok bend. Za vreme pauza, bubnjar me je podučavao. To su za mene bili časovi čiste radosti. Na žalost, nikada nisam imao sopstveni bubanj, a način na koji sam se snalazio najbolje poznaju šerpe, vangle i lonci iz pokućstva. Ritam je, svakako, prisutan i u jeziku. O tome najbolje svedoči poezija, ali i ritam prozne rečenice je važan konstituent koji čini da tekst pulsira na određen način. Mi to, čitajući, naravno, ne registrujemo na svesnom planu, ali je ritam prisutan. Trudim se da u mojim tekstovima, proznim ili poetskim, svejedno, uspostavim ritam adekvatan sadržaju.
I iz drugih vaših knjiga najmlađi mogu da uče, stiču samopouzdanje kroz igru. Kakav je danas put ovakvih dela do dece, u konkurenciji sa novim medijima?
Knjiga je izgubila važnost koju je nekada imala u životu dece i mladih. Samim tim, i pisci ove vrste književnosti. Televizija i internet sve više otimaju prostor dečijeg interesovanja. Međutim, čitanje ne može biti ničim zamenjeno. Ne postoji ekranizacija nekog književnog dela koja je tako dobra da će pružiti iskustvo kakvo nudi čitanje istog tog dela. Reč je, zapravo, o različitoj vrsti posredovanja. Filmski jezik je posebna vrsta jezika, aktivira maštu na način koji se razlikuje od onog koji se to postiže čitanjem. Sa druge strane, naša kultura je poslednjih godina mnogo čime skučena i oštećena, a deca su, verovatno, najveći gubitnici u tom smislu. To se odražava i u izdavaštvu, oblasti koja je od suštinskog značaja u procesu literarne edukacije. Na prste jedne ruke moguće je nabrojati odgovorne izdavačke kuće koje objavljuju kvalitetnu književnost za decu. Ne treba zbog toga da očajavamo, ali treba se zamisliti nad tim problemom. Obaveza nas pisaca je da pišemo sa svešću o tome da je naš posao izuzetno važan, jer kreiramo estetski sud kod najmlađih.
Koliko stvaralaštvo za najmlađe utiče na druge oblasti vašeg stvaralaštva?
Veoma mnogo. Određujuće, na neki način, jer sam pišući književnost za decu unapredio svoj pesnički izraz i u poeziji koju pišem za takozvane odrasle. Teško je stvarati na ta dva plana sa podjednakim uspehom. Ponekad se osećam kao stvaralački podeljena ličnost, jer su mehanizmi imaginacije koja se aktivira na jednom ili drugom planu veoma različiti. Međutim, posle više od decenije aktivnog stvaranja u te dve oblasti, shvatam koliko su, u stvari, oba spisateljska okvira međusobno prožeta i bliska, jer njima vlada ista percepcija.
Kako doživljavate to što vas porede sa Duškom Radovićem, Draganom Lukićem, Ršumovićem?
To mi godi u kontekstu činjenice da stvaralac ne može u potpunosti da se razvije ukoliko se ne oslanja na sopstvenu književnu tradiciju. Naša književnost za decu je raznorodna, bogata i predstavlja odličnu osnovu svakom ko se odluči da stvara u ovoj oblasti. Autori koje ste pobrojali ostvarili su takve književno-estetske domašaje kakvim bi se podičila svaka nacionalna književnost, svaka velika kultura. To se vidi tek kada se uspostavljaju komparacije. Mi često nismo svesni vrednosti koje posedujemo.
Marina Vulićević
objavljeno: 13.08.2013.
