Izvor: Press, 27.Okt.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tabloidi u tvrdom povezu
Spisateljice i spisatelji Četvrt veka se radilo na tome da svako poveruje da može biti pisac jer govori srpski i zna 30 slova. U državi u kojoj svako može biti ministar bilo čega, svako ko ima 500 evra može dobiti i knjigu, ukratko opisuje stanje u srpskoj literaturi književni kritičar Ljiljana Šop
Šetajući Sajmom knjiga, preplavljenim kojekakvim šarenilom, trgnula me je rečenica koju čuh u prolazu: Kako bi se osećao Ivo Andrić, ili Danilo Kiš, da se prošetao >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << ovogodišnjim sajmom?
Da li bi i njima ostao gorak ukus u ustima, baš kao i sagovornicima Pressa nedelje, zbog činjenice se nekada prestižna kulturna manifestacija pretvorila u vašarište koje u prvi plan ističe literaturu u kojoj su nekada uživale domaćice - ispovesti voditeljki, sportista, plejboja, mafijaša, estradnih idola, bivših političara i njihovih supruga.
Pomenuti književni velikani bez sumnje bi razočarano posmatrali kako armije čitalaca, čast izuzecima, u širokom luku zaobilaze malobrojne izlagače sa klasicima svetske i srpske književnosti, a tiskaju se u redovima i strpljivo čekaju da se domognu šokantne biografije Suzane Mančić, priručnika za zdrav život Sanje Marinković, novog izdanja romana Marijane Mateus ili „Pedeset nijansi ničega", kako je popularnu trilogiju nazvao jedan književni kritičar.
To što su „čik literatura" i tabloidi uvijeni u korice knjiga omiljeno štivo srpskih čitalaca ne iznenađuje književnog kritičara i urednika izdavačke kuće „Arhipelag" Gojka Božovića, koji tvrdi da je reč o svetskom trendu, ali ističe da je problem što čitaocima niko ne ukazuje na naslove iza kojih se krije bezvredno piskaranje.
Ništa uvijeno u korice
- Danas se retko pominje reč „književnost" koja podrazumeva određene vrednosti i trajanje. Govori se samo o knjigama koje su zapravo projekti i tretiraju se kao svaki industrijski proizvod. Nije slučajno što su najčitaniji naslovi čiji su autori televizijske voditeljke, glumice, pevačice, kreatorke... One rentiraju svoju popularnost i pokušavaju da javni prestiž iz svoje profesije transferišu u prostor knjige i po pravilu u tome uspevaju, ali to nema veze sa književnošću - kaže Božović.
Krivicu i odgovornost za dominaciju jeftine i zabavne literature u srpskim knjižarama, pa tako i na Sajmu knjiga, predvođene plejadom samozvanih pisaca sa domaće estradne ličnosti, po mišljenju književne kritičarke Ljiljane Šop, ne snose ozbiljni pisci i izdavači, već „haotična i bankrot-država koja je sve komercijalizovala i koja u svim svojim medijima najbučnije reklamira bofl i šund „pisce", ukoričene budalaštine voditeljki, pevačica, rijaliti-zvezdica, novinarki, modnih kreatorki, glumaca".
- Kada su se godinama gasile ozbiljne izdavačke kuće, dovodili partijski podobni stečajni upravnici, smenjivali nepodobni urednici, lektori i korektori proglašavali tehnološkim viškom, osamostaljivali prodavci knjiga da s državnim kapitalom postanu vlasnici tzv. malih izdavačkih preduzeća, niko se nije pitao ko je kriv. Četvrt veka se radilo na tome da svako poveruje da može biti i jeste pisac jer govori srpski i zna 30 slova. U državi u kojoj svako može biti ministar bilo čega, pa i kulture, svako ko ima 500 evra može dobiti i knjigu, a to ovde znači biti pisac - kaže ona.
Sagovornica Pressa nedelje smatra da je ovakvo stanje na srpskoj književnoj sceni izazvano i time što Srbija, izuzimajući mali procenat, gotovo i ne čita, što potvrđuju razne statistike, ankete, kvizovi znanja, književne večeri...
- Da Srbija čita, ignorisala bi, ismejala, ućutkala hordu pričalica u medijima od čije se „rečitosti" prevrće utroba i diže kosa na glavi. Ali ne, u Srbiji upravo takvi svakodnevno doživljavaju svojih pet minuta slave, pa se neretko ti minuti produžavaju u godine. Gledam kako Jasmina Ana najavljuje potpisivanje svog novog hita uz izjavu: „Ja sam zgrožena nad stanjem svetskog duha." Slučajno pominjem nju, mogla sam na desetine sličnih, što godinama činim zgrožena nad nametljivošću praznine - kaže ona.
Anarhija koja je u poslednjoj deceniji zavladala srpskom književnom scenom, na koju može da stupi svako ko ima kompjuter i štampač, posledica je demokratizacije društva, ali i bolne činjenice da je knjiga izgubila nekadašnji prestiž i uticaj, kada je oblikovala društvenu svest čitavih zajednica. Umesto toga, ukazuje Božović, knjiga je postala stvar socijalnog statusa i način ličnog promovisanja.
- Holandski pisac Sejs Notebom u romanu „Izgubljeni raj" tačno opisuje današnju situaciju i kaže da je književnost profesija. Pisanje više nije izraz stvarnih kreativnih potreba, nekada je čovek pisao zato što je morao, imao je šta da kaže i podeli s drugima, a danas se uglavnom piše da bi se stekao status u društvu - priča Božović.
Ulje, šećer i blokbaster
Vlasnik izdavačke kuće „Klio" i nekadašnji savetnik u ministarstvu kulture Zoran Hamović ne osporava pravo voditeljkama, modnim kreatorkama i njima sličnim da pišu ili da drugi to rade za njih, ali ga provociraju „majmunska radoznalost i neobrazovanost čitalaca".
- Pismenog i obrazovanog čitaoca, kakvi su u manjini, to interesuje na nivou vickaste priče, ali neće tome posvećivati vreme. Niko ne čita te knjige, već kaže da ih ima, jer je tako put do sreće kraći. Čitaoci se identifikuju sa autorima jer u njima vide srećne ljude, to je tzv. star sistem u kojem žele da budu poput ljudi za koje ne znaju ni čime se bave, koji ništa ne rade, a poznati su. S druge strane, ozbiljni pisci su u senci. Mediji prate ludaka, a ne pametnog jer o njemu „nema" šta da se piše - kaže on.
Na dramatičnu promenu ukusa srpskih čitalaca utiče i to što je ponuda naslova u hipermarketu i knjižarama identična. Knjige koje su se ranije prodavale na kioscima danas zauzimaju centralna mesta koja su nekada bila rezervisana za dela vrhunskih savremenih i klasičnih pisaca.
- Svako treba da kupi vrednost u koju veruje. Nisu problem književni blokbasteri, već što se čitaocima ukida mogućnost izbora i nudi im se uglavnom literarna konfekcija. Vladan Desnica je verovao da književnost treba da ima dostojanstvo i autonomiju i da oni koji žele da čitaju i pišu ideološku, socrealističku književnost treba to da rade, ali da se to ne može svrstati u književnost. Desnica je koristio termin „primenjena književnost". Njegova ideja mogla bi da se aktuelizuje i da se jasno odredi šta je „zabavljačka literatura", a čitaoci vrednih knjiga imaju pravo na dostupnost naslova bez kojih se ne može zamisliti ozbiljna kultura - kaže Božović.
