Izvor: Politika, 26.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svoga dela gospodar
Izdavaštvo vapi za novim zakonom, ali nikako za takvim koji bi piscu zabranjivao da sam objavi svoje delo
Odavno se kod nas govori da u izdavaštvo treba uvesti red i zakon, tretirati ga kao delatnost od posebnog društvenog interesa, osloboditi knjigu, naravno ne kič i šund, raznih prireza i poreza, pomoći koliko je moguće izdavačima da normalno obavljaju svoj posao, obezbediti knjizi što brži put do čitalaca, dakle ništa što nije neuobičajeno u tzv. svetu čiji deo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i mi hoćemo da budemo. Ako se tako posmatra, kao uređivanje stvari tamo gde je često carovao javašluk, pa i kriminal, Nacrt zakonskog akta koji je nedavno sačinilo Udruženje izdavača i knjižara Vojvodine i uputilo na najvažnije adrese u Republici treba pozdraviti.
Kao što znamo, ni preostali stari tzv. društveni izdavači (a ima ih malo), ni privatni koji postoje godinama ili tek osnovani, ne shvataju dovoljno ozbiljno ono čime se bave. Kao i u mnogim drugim oblastima red vrednosti se obrnuo – mnogi izdavači misle da postoje zbog pisaca, umesto obrnuto – stvaraoci su ti koji stvaraju nove svetove, a izdavači su tek obični, ponavljamo obični, prenosioci univerzalnih poruka, koji uz to smatraju da je sasvim normalno da pisci za njih pišu bez nekadašnjeg honorara. Kažemo nekadašnjeg, jer se ta reč gotovo izgubila iz srpskog jezika. Piščev honorar se najčešće svodi na pedesetak primeraka knjiga koje može da poklanja svojim prijateljima i kritičarima, pošto mnogi izdavači ni kritičare ne smatraju značajnim delom kulturnog života. Čitaoci su u današnjim sirotinjskim preživljavanjima postali prava mislena imenica. Dakle, piscima ostaje da se nadaju da će ih čitati i vrednovati tek neke druge generacije.
U tom smislu, Nacrtu koji je predložilo Poslovno Udruženje izdavača i knjižara Vojvodine, nema se šta zameriti. Sem na jednom predlogu. To je onaj član da pojedinac ne može sam da objavi svoje delo, s potpuno neprimerenim poređenjem – da „ako pojedinac ne može sam da pravi auto i uključuje ga u javni promet, zašto bi to moglo biti moguće sa knjigom!?”
Naša novinarka, koju smo citirali, stavila je povodom ove izjave i znak pitanja i znak uzvika (što se inače retko čini), osećajući da tu nešto nije u redu. Ne da nije u redu, već je i atak na slobodu stvaralaštva. Ne sumnjajući u dobre namere predsednika vojvođanskog Udruženja, moramo ipak podsetiti da se takvim predlogom na mala vrata ponovo uvodi cenzura. Uostalom, da li je moguće da klasik srpske književnosti Dragoslav Mihailović, koji je svoje najnovije delo objavio kao sopstveno izdanje, verovatno, nezadovoljan odnosom izdavača prema njemu, više to ne bi mogao da uradi, jer bi za to možda zakonski odgovarao? I ne samo Dragoslav Mihailović nego i mnogi drugi autori, pa makar mi njihova dela smatrali za književno loša.
Iz istorije znamo da nije bilo takvih izdanja, evropska književna scena sasvim bi drugačije izgledala, naročito bivša sovjetska, a čitaoci bi bili lišeni mnogih dela, od Pasternaka do Brodskog. Sasvim slučajno obojica su nobelovci, zahvaljujući tzv. samizdatu („oblik ’podzemne’ izdavačke delatnosti u SSSR-u”, piše, između ostalog, u Vujaklijinom Leksikonu).
Zahvaljujući samizdatu, samostalnom, privatnom izdanju, ruski klasici pre su stizali do Nobelovog komiteta za književnost nego do čitalaca u svojoj zemlji! Time ne želimo da se tako nešto ponovo obnovi, ali knjiga je individualni proizvod, a ne kolektivni, kao pomenuti auto. Sa svojim proizvodom, nastalim zahvaljujući daru ili radu, pisac može da radi šta hoće – da ga objavi, da ga zavešta budućim generacijama u nekom arhivu, da traži da njegovi rukopisi budu spaljeni, kao Franc Kafka, ili da ih sam, pre objavljivanja, spali... Mogućnosti su razne i dozvoljene, jer nikoga ne ugrožavaju. Ono što nikako nije dozvoljeno jeste piscu zakonski zabranjivati da sam objavi svoje delo.
Milka Lučić
[objavljeno: 27/03/2008.]
.jpg)
