Izvor: Blic, 11.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svitanje
Svitanje
Postoji razlog zašto ljudi čiji interes za muziku prevazilazi površni, pogrešno utuvljeni, ali široko rasprostranjeni odnos kakav već decenijama diktira neodgovorni sistem, ne mogu punog srca da percipiraju nikakvu 'narodnu' muziku: ni 'turbo', ni 'etno', ni 'izvornu'. Osnova tog razloga formulisana je u belešci na omotu albuma 'Svitanje' istoimene 'tradicionalne pevačko-muzičke grupe Balkana', na čiju nedavnu promociju u Etnografskom muzeju jedva da je bilo moguće >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ugurati se: 'Obzirom da je napravljen prekid, ritam i pesma su tendenciozno prebačeni u drugi kulturološki koncept, čime su dovedeni do stanja zaborava i uništenja'. Na ovom stavu inspiratora i umetničkog rukovodioca projekta 'Svitanje' Dušana Đukića - muzičara državnog Ansambla 'Kolo' i jednog od najosobenijih i najznačajnijih domaćih bubnjara, čija džez i rokenrol biografija između ostalog obuhvata saradnju sa grupama Innamorata, Pop mašina i Disciplina kičme - temeljen je koncept ponovnog otkrivanja, dekodiranja i redefinisanja drevnih tradicionalnih obrazaca na kojima počiva muzika Srbije i Balkana.
To se podjednako odnosi na ritmiziranje i plesne korake, kao i na pevanje, koje se na ovom albumu, poput veštom rukom restaurirane slike_arhiva starog majstora, pojavljuje u izvornom sjaju. Sve, međutim, prevazilazi magija udaraljki, kojoj je, bez preterivanja, nemoguće naći odgovarajuće upoređenje. Ovim kapitalnim poduhvatom počinje nova era u tretmanu autentične tradicionalne muzike, kojoj nedopustivo dugo nije bilo dozvoljeno da se iz krvi preseli u svest današnjih generacija.
U koordinatama uhođenja
Borislav Pekić 'Eden na istoku' režija Nikola Đuričko, produkcija BDP
Naslov koji je Borislav Pekić izabrao za svoju priču o dvojici policajaca 'Raj na istoku' nije bio ironičan socijalističkih sedamdesetih, kada je napisan, već je to danas.
U ovom istočnom raju svako prati svakoga, na istom zadatku se susreću progonjeni i njegova žrtva, uhoda i uhođeni, špijun i detektiv, u toj dimenziji postojanja ljudi se dele na one koji 'obrađuju' na terenu i one koji se ljudima bave u kabinetskim uslovima - u okvirima koordinatnog sistema uhođenja. Pri tom sudbinska dilema dvojice junaka o kojima je ovde reč jeste da li je cinkarenje odluka ili svojstvo. S obzirom na farsičan otklon, ova Pekićeva priča o dvojici konspirativaca koji su usled predanosti poslu (jedan je 'tretirao' i samog Marksa) završili u ludnici, relativizuje se ne samo tema već i zdrav razum. Raj na istoku se stoga različito 'reflektuje' u raznim vremenima. Našem vremenu i nama u njemu, sa našim uhodama i beskompromisnim špijunima koji su se pretvorili u dželate, raj o kome piše Pekić čini se u najmanju ruku uređenim sistemom, ako ne i idealom.
Izuzmemo li povremeno ne naročito atraktivna, mada u osnovi tačna rešenja reditelja Nikole Đurička, može se reći da je publika uživala u najnovijoj predstavi BDP-a. Kao najzanimljivije nameće se precizno scensko skiciranje odnosa dvojice junaka koje sledi sistem njihove međusobne dominacije. Nikola Đuričko, naime, efektno brani poziciju svog junaka progonitelja, dok mu Vojin Ćetković uzvraća istom merom kada prevagnu 'prava' begunca. Igrajući se tako lopticom ovih pozicija, oni neosetno uvlače publiku u tu suptilnu igru prava i odgovornosti, u kojoj na kraju otkrivamo da smo, možda i svojevoljno, bili saučesnici.
