Izvor: Politika, 05.Nov.2011, 23:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svirka ispod pomorandžine kore
27. Beogradski džez festival, 27–30. oktobar 2011.
Džez festivali najbolje funkcionišu ukoliko pojedinačni elementi festivala tvore prepoznatljivu celinu, pomalo nalik kriškama pomorandže, zajedno se razvijajući dok ne stvore zreluvoćku – skroz obavijenu zaštitnom korom.
Ove godine, po toj analogiji, Dom Omladine je bio ta zaštitna kora. Svi događaji, izuzev nastupa Peta Metinija, bili su pod njenim pećinskim krovom. Kreiranje takve fokusne tačke festivala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vrlo je važno i za ljubitelje i za organizatore – prvi mogu na jednom mestu da priušte celovečernju zabavu, a drugi da sastave jednu operativnu ekipu koja će sve kontrolisati, i to samo tri sprata ispod kancelarija uprave – savršeno!
Muzika. Neki umetnici, zbog interesovanja javnostine mogu da nastupaju na malim scenama. Recimo, Pet Metini. Ma koliko voleo klupsku ili kafansku svirku – gde bi zapravo njegov sadašnji scenski nastup delovao briljantno – na žalost, njegov status (i honorar) to ne dopuštaju. Stoga je Centar Sava, pomalo bez duše i nimalo intiman, bio jedina mogućnost. Metini, Bil Stjuart (bubnjevi) i Lari Grenadir (bas), zauzeli su jednu petinu pozornice. Izvodeći repertoar iz celokupne karijere (“Bright Size Life”, “Question & Answer”, “And I Love Her”…), Metini je bio doista u top-formi. Pokazao nam je sve svoje igračke, od 42-žične Pikasso gitare, do Orchestriona (u skraćenoj verziji), ali je program najviše uzleteokad je insistirao na jednostavnosti svirajući svog Ibaneza (obojenog sintetizovanim zvucima) – uz radosno odobravanje publike, doista metinijevska klasika!
Posebna priča ovogodišnjeg festivala bili su pijanisti. Prva dva programa u Amerikani (poprištu kasnih večernjih nastupa) pokazala su dva kontrastna, ali fascinantna stila. Sviranje Anat Fort u duetu sa Gerijem Vangom (bas) bilo je lirsko, kontemplativno i bolno zanosno, s publikom koja prikovana za sedišta napeto upija svaku notu. Joakim Kun (koji je, uzgred, napunio 67. godinu), naprotiv, bio je sav u furioznom ritmu, rizikujući srčanu kap od tako silovite svirke! Ponesen severnoafričkom poliritmijom božanstvenog dvojca - Mažida Bekasa (gvembri) i Ramona Lopeza (bubnjevi) bend je svirao sve moćnije da bi stigao do velikog vrhunca i gromkog aplauza prepune sale.
Maja Alvanović uvela nas je sledeće večeri u nastup Duška Gojkovića i Big Banda RTS. Tek odnedavno u džez-idiomu, ona poseduje taj individualistički stil komponovanja i izvođenja, ispoljavajući veliki potencijal za ubuduće. Gojkovića nije potrebno posebno predstavljati, radi seo zvezdi koja je to bila i pre nego što su mnogi u publici rođeni. Izvodeći kompozicije i aranžmane iz svoje šezdesetogodišnje karijere u društvu britanskog saksofoniste Pitera Kinga, Gojković je održao pravi majstorski kurs, pokazavši kako se izvodi big benddžez. Veliki bend sa jednim od najboljih trubača sveta – izvanredno.
Kasni nastupi još jednom su omogućili sirovim talentima dvojice pijanista da se iskažu. Iako nema sumnje da je Stefano Bolani gospodar na svom brodu, Ivo Nimi, izuzetni talenat koji je dao sve od sebe u multinacionalnom Phronesis-u, samo je prvi oficir benda. Danski virtuoz na kontrabasu, Jasper Hojbi je nesporni lider ovog moćnog trija. Visok i elegantan, mršti se na svoj instrument, prstima cedeći do poslednje kapi svaku notu. “Abraham’s New Gift”, njihova tour de force, u petnaest-osminskom taktu, dosegla je najviši domet i pokazala koliko je ovaj trio dobar.Anton Eger na bubnjevima, izuzetno darovit bubnjar koji dopunjava taj sastav, predstavlja središnju tačku benda.
Bolani koji je otvorio program bio je nepredvidljiv - on nije samo pijanista, već i “performer”. Celo njegovo telo deo je tog performansa, dok svira stojeći, sedeći ili tumarajući, napetih grimasa i opominjući bend, vrlo bistar i vrlo zabavan. Njegova verzija “Billie Jean” Majkla Džeksona sa vokalom bila je otkrovenje (mada je Džejson Moran iz pozadine dvorane izvikivao “dosta s tim pevanjem!”) doista inventivna i humoristična– zabava do daske!
Naredne večeri, posle uvodnog nastupa veštog srpskog alt saksofoniste Neše Petrovića u živom postbap maniru, glavna atrakcija bio je Čarls Lojd, sadašnji Moranov gazda. Lojd, u čijem su se bendu smenjivali vrhunski pijanisti (spomenimo makar Džereta, Stensona i Meldaua), uz Moranovo prisustvo je uspeo da udene novi život formi kvarteta. Njegov poslednji album “Mirror” doživeo je ogroman uspeh, u čemu je sigurno i zasluga sadašnjeg trija. Moran je izraziti individualac, koji je izgradio sopstveni stil sviranja, različit u odnosu na druge. Iza Lojda i Morana, ne bismo mogli da se setimo puno boljih ritam sekcija od Erika Harlanda (bubnjevi) i Rubena Rodžersa (bas), koji su znatno doprineli sveukupnom utisku o ovom bendu. Lojd možda danas stvara i svira najbolju muziku u svojoj karijeri - izvođenje zasnovano uglavnom na numerama sa poslednja dva albuma potpuno nas je opčinilo. Poslednji komad koji je izveo sedeći za klavirom tik uz Morana (“Tagi”), bio je, kako je kasnije izjavio, deo operskog komada koji upravo komponuje. Ovo je bio jedan od vrhunaca festivala.
Ponovo su noćne svirke bile potpuni kontrast. Fado/tango pevačica Kristina Branko pevala je na kraju večeri pred prepunom salom i zadivljenom publikom, ali po meni, bolji je bio pijanista s njenog početka, Tigran Hamasjan iz Jermenije. Očaravajuća svirka na klaviru, pomešana s neobičnim, ali sveprožimajućim vokalom učinili su da njegov nastup zablista u punom sjaju. Bio je to “onaj” šou čiji kraj nisam priželjkivao, samo da bih video kuda sve njegova muzika može da nas odvede. Njegova verzija klasične “Someday My Prince Will Come” bila je uistinu epsko putovanje od reke do mora, pruživši nam veličanstven uvid u multikulturalne uticaje koje on u svoju svirku unosi.
Festival je završen nizom koncerata sa raznih krajeva sveta, afričke udaraljke i živopisni bend Šeika Loa označile su početak žurke. Gore na spratu, što je veče dalje odmicalo,muzika je bila avangardnija, zahvaljujući slovenačkom saksofonisti Igoru Lumpertu (koji je odista proveo više vremena nagnut nad Apple Mac-om više no što je pristojno), a sledio ga je njujorški gitarista Mark Ribot.
Ribot je bio pravo otkrovenje. Svirajući uz veterana fri-džez scene, basistuHenrija Grajmsa,i bubnjara Čada Tejlora, uistinu je izvlačio “život” iz svoje gitare, dok mu se znoj slivao niz lice od napora da iznedri još jednu teksturu ili neuhvatljivu frazu iz same muzike (koja je delimično poticala od Grajmsovog nekadašnjeg gazde, Alberta Ajlera).Vrhunac večeri bio je električni bluz-šou Eliota Šarpa sa numerama iz opusa Vilija Diksona (veličanstveno pevanje i svirka od strane Ladela Meklina) i austrijske saksofonske legende Harija Sokala – koji je izveo svoj Hammond Organ trio kao savršenu završnicu jednog velikog festivala.
Bio je to zanosni niz izvođenja, malih tema koje su se provlačile kroz ceo program, dobrih kontrasta u izboru muzike, i, naravno, odličnih izvođenja učesnika. Ili, u duhu moje početne analogije sa pomorandžom: ukoliko bih tražio nekoliko kriški koje treba lagano gustirati, onda bi to bile upravo ove.
Nije dobra ideja razdvajati ulaznice za dva poslednja noćna programa. Naterati publikuda napusti saluda bi se samo deset minuta kasnije vratilastvaralo jezbrku i kvarilo raspoloženje– većina je ionako uzela obe ulaznice. Sramota je što posle zadnje svirke nije predviđeno i vreme za opuštanje i ćaskanje o izvođenjima koja su se te večeri odvijala, publika je brzo izbacivana iz Doma Omladine na hladan noćni vazduh - jedan ekstra sat zaista bi bio dobra prilika za druženje.
Ali,to su sitnice. Bio je to, sve u svemu, veličanstveni festival, dobro organizovan, čiji delovi, u zbiru, čine vrlo ukusnu celinu – jedva čekam dogodine!
Tim Dikeson*
*Tim Dikeson (Kardif, Vels) je jedan od najpoznatijih svetskih džez fotografa, urednik džez bloga jazzontour.posterous.com, kao i dopisnik britanskog časopisa Jazz Wise. Sarađuje sa brojnim svetskim džez magazinima, među kojima su Jazz Journal (Velika Britanija), JazzTimes (SAD) i Jazz.ru (Rusija), kao i sa brojnim nacionalnim medijima širom sveta.
objavljeno: 06.11.2011.
