Izvor: Politika, 11.Jul.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svirač na tuđem instrumentu
Slavni američki glumac dobio je „Kristalni globus” za izuzetan umetnički doprinos svetskom filmu, otkrio koje filmove voli, sa kojim bi rediteljima voleo da radi i zašto smatra da se u pozorištu istinski oseća kao u „sopstvenoj koži”
44. Festival Karlove Vari
Od našeg specijalnog izveštača
Karlove Vari – Za Džona Malkoviča (1953), pozorišnog i filmskog glumca, reditelja i producenta, važi da je jedna od najmarkantnijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i najuticajnijih figura glumačke scene današnjice, da je simbol američkog nezavisnog filmskog stvaralaštva, ali i glumac koji je originalnošću zadužio i holivudsku filmsku scenu. Za sve ove zasluge, na 44. Festivalu u Karlovim Varima dodeljen mu „Kristalni globus” za izuzetan umetnički doprinos svetskom filmu, priređen omaž i nezaboravan doček češke publike koja je i inače najagilnija na svetu.
Malkoviču u čast, prikazan je i njegov rediteljski prvenac, film „The Dancer Upstairs” i organizovano podsećanje na ono što je do sada glumački podario, na likove koje je tumačio, recimo u filmovima: „Polja smrti”, „Mesta u srcu”, „Na liniji vatre”, „Opasne veze”, „Objekat lepote”, „Meri Rejli”, „ Portret dame” , „Biti Džon Malkovič”, ili u najnovijim delima Klinta Istvuda i braće Koen...
Za uzvrat, Malkovič je održao izuzetno posećenu master klasu na kojoj je protumačio proces glumačke transformacije, pričao o izazovima nezavisnog filmskog stvaralaštva, tipologizaciji glumaca, problemima američkih scenarista, izazovima režije i produkcije... U razgovoru za „Politiku” govorio je i o kriterijumima izbora, razlozima višegodišnjeg života u Evropi, filmovima, rediteljima i glumcima koje voli i ceni i o izazovima pozorišta kojem je oduvek pripadao...
Dobili ste prestižnu nagradu za izuzetan umetnički doprinos svetskom filmu, ali Vašoj umetnosti nije kraj?
Moram da priznam da mi laska ova nagrada jer znači priznanje svemu onom što sam radio, poslu koji neobično volim, koji za mene znači konstantan izazov i veliko zadovoljstvo. Naravno da nije kraj, jer ne osećam potrebu da stanem.
Posle uloga u filmovima „Zavera” Klinta Istvuda i „Spaliti posle čitanja” braće Koen, posle veoma uspešne produkcije filma „Džuno”, najavili ste produkciju pozorišnog komada i saradnju sa Tomijem Li Džonsom. Dokle ste stigli?
Produkcija pozorišnog komada koji pominjete, vezana je za Pariz i jednu predstavu koju ću i režirati, a saradnja sa Tomijem Li Džonsom je još uvek u fazi razvoja. U njegovoj adaptaciji „Blood Meridian” imao bih i izazovnu ulogu. To je spor proces, ali izvestan.
Vi zapravo nikada i niste napustili pozorište, jedan ste od osnivača čikaške Stepenvulf teatarske kompanije. Šta se u Vašem pozorišnom životu promenilo od te 1970. godine?
Kada malo bolje razmislim, nije se mnogo toga promenilo. Moja želja za istraživanjem ostala je i dalje jaka. Kada sam sa svojim kolegama osnivao pozorište, bio sam veoma mlad. Mi smo zapravo bili kompaktna grupa klinaca koji su išli zajedno u školu, poželeli da ostanu na okupu, da učine nešto korisno i rade zajedno. Da nismo osnovali Stepenvulf kompaniju i uporno radili, mislim da od moje karijere danas ne bi bilo ništa. Verovatno se i ne bih bavio glumom. Tu sam naučio kako da glumim, kako da sarađujem sa drugima, šta znači rad i život u kolektivu.
Koja je najvažnija lekcija koju ste u Čikagu naučili?
Kako ohrabrivati i poštovati druge, ali i primiti ohrabrenje i poštovanje drugih. U ovom drugom ja nikada nisam bio previše vešt.
Usamljeni vuk? Uvek skroman i uzdržan?
Ne, zaista, ja umem da funkcionišem sa drugima, da radim sa drugima. Ali, nikada nisam naučio da sa lakoćom primam hvale drugih i ne umem dobro da reagujem na poštovanje koje mi drugi ukazuju. Povlačim se, neprijatno mi je. To je deo moje prirode u čiju je dubinu utkana svest o tome da uvek može biti bolje i da sam ja mogao da budem bolji.
Vi puno i teško radite, ali da li su kriterijumi izbora uloga još uvek isti?
Mislim da su kriterijumu uvek u nekoj vrsti bujice. Snimao sam filmove zato što sam imao veliku dozu radoznalosti spram reditelja ili zato što sam voleo reditelja ili sam mu verovao. Snimao sam i zato što bi mi se dopao scenario, a i zato što treba da živim kao profesionalni glumac. Slično je i sa pozorištem. Zbog toga što pozorište oplemenjuje i što u njemu možete da dobijete ono što ne možete nigde drugo, često mu se vraćam, a ono me vodi svugde. Upravo sam igrao u jednoj predstavi u Beču. Vidite, ja na to ne gledam kao na svoju obavezu. To je moja ljubav...
Pre svega strast, ali da li je ona ista kao što je bila kada ste počinjali?
Ne znam, jer ne znam koliko sam bio strastven kada sam počinjao. Stvar je u tome što nikada nisam provodio vreme sedeći i razmišljajući o glumi. Jednostavno, glumio sam. Išao sam dalje i dublje.
Posle toliko godina iskustva i odigranih uloga, da li ste otkrili istinu o tome zašto volite glumu?
Možda zato što mi gluma pruža šansu da živim druge živote jer, koliko ja znam, imam samo ovaj jedan jedini.
Posle toliko godina i ostvarenih uloga u kojima ste bili i naivac i zlikovac, zavodnik i paćenik, da li znate ko ste?
Mislim da sam još uvek onaj isti kakav sam bio oduvek, zaista mislim da se nisam mnogo promenio. Unutar mene živi još uvek onaj isti Džon Malkovič. Možda nešto stariji i iskusniji, ali uvek isti.
Glumac koji ume da načini pravi izbor, glumac sa sopstvenom metodom – „metodom Malkovič”?
Glumac koji se školovao, poput većine američkih glumaca, prema različitim, poznatim metodama, koji je „porastao” u pozorištu i koji je zavoleo film. Uvek se pomalo zbunim kada moj način glume nazivaju posebnom metodom. Ja tvrdim da on ne postoji, samo se kao glumac, a kasnije i kao reditelj i producent, nisam ograničavao isključivo na holivudski prostor. Radio sam u mnogo nezavisnih filmova...
Pristajali ste i na kratke, „brze” uloge koje nisu zahtevale velike pripreme, recimo, poput one u Zemekisovom „Beovulfu”?
Tokom karijere uradio sam mnogo tih, kako kažete „brzih” uloga, koje nisu od mene zahtevale duga odsustva od porodice i dece. Međutim, u slučaju „Beovulfa” bilo je presudno nešto drugo: svideo mi se scenario, dopala mi se ideja o procesu kompjuterske dorade glumaca i glumačke igre, svidela mi se glumačka podela i činjenica da je reč o velikom i krajnje neuobičajenom projektu.
Glumili ste u mnogo evropskih filmova, čitav jedan period ste i živeli u Evropi, u Francuskoj, zašto?
Smatrao sam da je za moju decu lepše i mirnije da odrastaju u Evropi, a meni su prijala i druženja sa Žerarom Depardjeom i osećaj širine i složenosti koju mi je pružala Evropa. Za razliku od Evrope nivo rasprava u Americi je previše naivan i priprost. Država je puritanska, propoveda način na koji moraš živeti, a sa druge strane ona je velika, divlja država u kojoj se događaju i opasne ludosti. Ako želiš da imaš pištolj, lako ćeš ga imati, a ja sam smatrao da svoju decu treba bar na jedan period da sklonim od svega toga.
Među umetnost i kulturu Evrope?
Često sam se u Evropi suočavao sa predrasudama da Amerika nema kulturu i umetničku tradiciju, što nije tačno. Amerika jeste zemlja umetnika, muzičara, pesnika, pisaca, ali i zemlja ogromne komercijalizacije umetnosti. Ogromni ekspres lonac različitih kultura, ljudi, talenata, mogućnosti ali i straha. Često pomislim da ljudi dobijaju onakvu politiku, kulturu, filmove kakve zaslužuju. Trenutno stanje je posledica odsustva temeljnih vrednosti i osećanja čoveka i to se odražava i na filmove.
Koje filmove Vi volite?
„Bitku za Alžir”, „Četiri stotine udaraca”, „Građanin Kejn”, „Konformistu”, „Tačno u podne”, „Sladak život” i većinu Felinijevih filmova. Gledao sam mnogo klasičnih filmova dok sam rastao i studirao, ali ne mogu reći da sam pravi filmofil.
Sa kojim od reditelja biste voleli da radite jer do sada niste?
Nikada nisam radio sa Džimom Džarmušom a voleo bih. Takođe, nisam radio ni sa Vernerom Hercogom, što je šteta jer ga smatram fantastičnim, jedinstvenim i veoma komičnim. Privlači me pomisao na saradnju sa nekim od španskih reditelja, što takođe do sada nisam iskusio. Ima naravno i mnogo reditelja sa kojima bih rado ponovio zajedničko iskustvo, poput Raula Ruiza ili Manoela de Oliveire. Možda ću uskoro raditi sa Piterom Grinevejem. On i njegovo filmsko stvaralaštvo me je oduvek veoma zanimalo. Volim i njegovo slikarstvo.
Ima li među glumcima i onih kojima se posebno divite, imate li među njima prijatelje?
Marčelo Mastrojani je bez sumnje bio čovek i glumac kojem sam se divio i još uvek divim. Bio je čudesan, veoma jednostavan i u tome je njegova veličina. Tu je i Dastin Hofman, čovek sa neverovatnim smislom za humor. Bilo je nezaboravno raditi sa njim u filmu „Smrt trgovačkog putnika”. Imam i među glumcima nekoliko prijatelja koje volim i koji mene vole, iako im smeta što sam se opredelio za naporan rad. Oni za to ne mare.
Drama je Vaš teren, u komedijama Vas ređe viđamo?
Sve zavisi od ponuđenog, kvaliteta ponuđenog i pitanja izazova. U filmovima ja samo sviram instrument koji nije moj. U pozorištu ja verujem svom instinktu do kraja, vladam celokupnim materijalom i u stanju sam da ga lično u celosti reflektujem. Film je druga i drugačija vrsta glumačke rabote.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 12/07/2009]
