Izvor: Politika, 23.Nov.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sviđaju mi se beogradski tramvaji
Posle tri decenije bavljenja fotografijom, Žan-Klod Delaland u poslednje tri godine imao 16 izložbi, a sada izlaže u Francuskom kulturnom centru u Beogradu
Francuski fotograf Žan-Klod Delaland, čija je izložba otvorena u Francuskom kulturnom centru u Beogradu i traje do 25. novembra, trideset godina se bavi fotografijom, ali je počeo da ih izlaže u javnosti tek pre tri godine. Za to kratko vreme imao je već 16 izložbi, a ova u Beogradu mu je prva samostalna izložba >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u inostranstvu.
Kritičar Erve le Gof uporedio je njegov način stvaralaštva sa Kafkinim. Naime, kao Franc Kafka u Pragu, Žan-Klod Delaland radi u jednom osiguravajućem društvu u Sen Deniju (predgrađe Pariza) i stvara sa preciznošću onih umetnika koji poštuju sebe i stvaraju, ne razmišljajući o objavljivanju. Tako se rađaju snažna umetnička dela kojima je zaveštano priznanje koje će doći pre ili kasnije, napisao je Le Gof.
Zašto je ovaj umetnik, sa očiglednim darom koji su za ovo kratko vreme potvrdile i nagrade, tako dugo čekao da pokaže svoja dela?
– Nisam hteo da pokazujem svoja dela, ja sam ih radio samo za sebe i za prijatelje – kaže Žan-Klod Delaland, gost Beograda povodom ove izložbe. – Jednog dana sam, ipak, odlučio da ih pokažem na sajtovima i shvatio sam da se moji radovi dopadaju ljudima. Sada ih prikazujem sve više i više.
Sudeći po ovoj izložbi, naklonjeni ste crno-beloj fotografiji?
Mislim da je crno-bela fotografija moj otklon u odnosu na realnost. Deluje nestvarno i pojačava utisak vanvremenskog. Istovremeno, slikam scene iz svakodnevnog života. To je realizam, ali je prisutno i filmsko montiranje, što me onda odvodi u nadrealizam. Reč je o mojoj želji da ispričam priču. Pokušavam da nađem nadrealističku klimu kao i u filmovima.
Može se reći da ste vi i scenograf i reditelj svojih fotografija, ali i model na njima?
Tačno je da je svaka fotografija izrežirana, ali ja ne varam. To su od ranije proživljeni trenuci koje ja sada stavljam na scenu i uokvirim u fotografiju. To je svakodnevica: fotografije sa odmora, raspusta, trenuci u kući, peglanje, gledanje televizije, odlazak u kupovinu" Burleskne situacije koje svaki posmatrač može da protumači na svoj način. U početku sam slikao ljude iz svog okruženja, prijatelje, porodicu, scene iz njihovog svakodnevnog života, a onda sam se setio da mogu da se slikam sa svojom saputnicom i da je to jednostavnije nego da tražim modele.
Šta za Vas znači ova vrsta umetničkog izražavanja?
To je potreba, nešto što me prati svakodnevno. To je kao porodični album fotografija. U mojoj porodici nije bilo porodičnih slika, moji roditelji nisu držali do toga. Sećam se samo jednog albuma, ali je on nestao. Tako sam ja poželeo da napravim svoj sopstveni porodični album, možda malo izrežiran, ali sa stvarnim situacijama. Slikao sam sebe, porodicu i zato se dugo i nisam odlučivao na izlaganje u javnosti, jer sam te fotografije dugo shvatao kao svoju intimu.
A onda ste ih pokazali i u roku od tri godine napravili 16 izložbi?
Sve se desilo tako brzo i ja se osećam kao u snu. Dobio sam nekoliko nagrada za fotografiju, što mi je omogućilo da se predstavim na više mesta u gradu Arlu koji je poznat po fotografskim susretima u Francuskoj. Takođe sam izlagao u francuskoj Nacionalnoj biblioteci, u evropskoj kući fotografija. Dobio sam prvu nacionalnu nagradu jedne velike kuće koja se bavi ne samo fotografijom, nego i svime što je povezano sa njom"
Prija li vam ta dinamika?
Moram priznati da mi je ponekad teško da se snađem u svemu tome. Ne osećam se lagodno, a često osećam strah i neku vrstu panike. I dalje sam iznenađen kada me neko pozove da izlažem. Upravo kada sam krenuo u Beograd, u Francuskoj su me pozvali za izložbe u Kamperu, gde se održava dosta važan festival fotografije u maju sledeće godine na kome će, između ostalog, učestvovati i poznata Nan Goldin. Tu ću izložiti novu seriju fotografija na kojoj radim, nešto kao policijsko-trilerski žanr.
Pošto ste prvi put u Beogradu, kako Vam se dopada grad i da li imate inspiraciju da nešto fotografišete?
U Beogradu postoje zgrade koje me zaista inspirišu, a moram da priznam i tramvaji. Mnogo mi se dopadaju, deluju egzotično. Da imam više vremena i da sam došao sa svojim modelima, ženom i detetom, možda bih nešto i napravio.
Gordana Popović
[objavljeno: 24/11/2009]
