Izvor: Politika, 03.Jul.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi potresi Jurija Ljubimova
Da je Jurij Petrovič čovek istovremeno prek i zahtevan – to je nesumnjivo. Ovako izdaleka deluje da je Ljubimov u moralnom smislu čist kad ga je razgnevila ucena ansambla oko honorara
Piše Jovan Ćirilov
Veliki ruski reditelj očigledno ne može bez drame, bez drama na sceni i bez dramatičnih sukoba oko scene. Počeo je sa disidentskim sukobima sa sovjetskom vlašću ranih šezdesetih prošlog veka, a ovih dana sa 93 godine u temperamentnom sukobu sa svojim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << glumačkim ansamblom.
Umetnički uspon ovog neponovljivog pozorišnog borca za novo pratim već gotovo pola veka. Prvi put smo se sreli u njegovoj kancelariji na Taganki uoči Prvog Bitefa 1967. godine kad smo smišljali taktiku kako da sovjetski dogmati socrealizma puste predstave njegovog teatra na jeretički Bitef. A nedavno sam ga slušao, ovog proleća, u Sankt Peterburgu posle svečanosti na kome mu je dodeljena specijalna nagrada Premija Evrope (koju je ranije dobio i Bitef), kako kao pravi stari mudrac priča o suštini pozorišta.
Ovih dana slušam kako duboko razočaran u svoje glumce proglašava kraj Teatra na Taganki, koji je osnovao 1963. godine, kad je kao profesor Pozorišne akademije u Moskvi uspešno predstavio Rusiji prvog Brehta sa komadom „Dobri čovek iz Sečuana”. Ironija sudbine je činjenica da u dramatičnom zatvaranju Taganke opet igra ulogu upravo taj isti „Sečuan”. Ovih dana Teatar na Taganki je gostovao u Pragu sa pomenutom Brehtovom predstavom „Sečuan”. Pred predstavu zakazana je uobičajena kondiciona proba. A onda je ansambl zatražio od Ljubimova da im isplati honorar, jer u protivnom neće igrati. Ljubimov je rekao, ovog puta kao glava pozorišta, da će honorar dobiti kao što je uobičajeno tek posle odigrane predstave. Glumci se nisu složili, insistirali su na honoraru odmah ili nema predstave. I predstave nije bilo. Ljubimov se sa ogorčenjem obratio ansamblu da raspušta pozorište koje se u inostranstvu obrukalo.
Naravno da posle ovog skandala, koji je još odjeknuo u svetu, sve ide po principu, „jedna šteta, sto grehova”. Najglasniji članovi Taganke izjavili su da im je dosta diktature Jurija Petroviča, da ih on neprestano vređa, nazivajući ih raznim pogrdnim imenima. Neke članice su se žalile na prevelik uticaj njegove supruge Katalin, glumice poreklom iz Mađarske.
Istini za volju, ansambl Teatar na Taganki već se jednom pocepao na dva dela. Tada se na čelu otpadnika našao ambiciozni glumacNikolaj Gubenko, u jednom trenutku i ministar kulture Rusije (1978),koji je tik uz legendarnu Taganku osnovao pozorište posle sukoba sa Ljubimovom (1993), koje se i zove tako nekako – Taganka Udruženja glumaca.
Povesnica dramatičnih događaja oko Jurija Ljubimova na sceni i oko scene veoma je duga, a nimalo jednostavna. Jurij Petrovič je imao teškoća već odmah po osnivanju Taganke. On je otvoreno govorio da gradi pozorište na tradiciji zlatne epohe ruske avangarde pred staljinistički mrak, koju su obeležili Mejerholjd, Vahtangov, Tairov i Jevrejinov. Za ideološku vrhušku duboko ukorenjenu u dogme socijalističkog realizma bila je to neverovatna crvena marama. Koliko se vlast još šezdesetih godina, posle Staljina, borila protiv „dekadencije” Jurija Ljubimova vezuju me moje iskustvo sa čelnicima tadašnjim Ministarstva kulture SSSR. Moji uporni zahtevi da puste Taganku na Bitef već prve sezone od 1967. godine, završili su se argumentom: „Vi kažete da Vas interesuje eksperiment Jurija Ljubimova. Ali vi morate znati da SSSR, kao i u ekonomiji, ne izvozi eksperimente, već gotove proizvode.”
Otada smo ipak uporno pozivali „eksperiment” Jurija Aleksandroviča svake godine na Bitef. On i njegov teatar bili su sve više u centru pažnjesvetske javnosti. Pred 10. Bitef 1976, koji je ujedno bio i teatar nacija pod pokroviteljstvom ITI-ja i Uneska, bili smo obradovani vešću da će Taganka učestvovati na Bitefu. Ipak, da ne bi jeretički Bitef bio prvi koji ima Taganku, poslali su je nekoliko nedelja pre togada gostuje u Sofiji, valjdakao vernijeg ruskog saveznika SSSR-a.
Do tog trijumfalnog gostovanja Taganke na Bitefu Ljubimovje imao gorkih iskustava sa sovjetskom vlašću. Godine 1980, posle smrti njegovog velikog glumca Vladimira Visockog, koji je na Bitefu trijumfovao kao Hamlet sa gitarom protestnog pevača, sveLjubimovljeve predstave skinute su sa repertoara, a godine 1987. čak je bio lišen sovjetskog državljanstva. Jedan od razloga je bio to što je režirao u inostranstvu. Naravno da je Ljubimov morao da nastavi da režira izvan Rusije, a sa nekima je doživeo velike uspehe kao što su „Zločin i kazna” i opera „Lulu” u SAD.
Ja sam imao sreću da vidim veliki deo opusa Ljubimova iz najrazličitijih perioda. Koliko god bio veliki reditelj, njegove predstave nisu bile istog nivoa. Primer manje uspele predstave je „Sumrak” Babelja, sa kojom je Habima iz Tel Aviva došla na jedan od kasnijih Bitefa.
Konačnu ocenu o nedavnim zbivanjima, koja neki nepravedno zovu tragikomičnim, nisam u stanju da pružim. Da je Jurij Petrovič čovek istovremeno prek i zahtevan, to je nesumnjivo. Ovako izdaleka deluje da je Ljubimov u moralnom smislu čist kad ga je razgnevila ucena ansambla oko honorara.
Moj utisak prilikom nedavnog susreta sa njim u Sankt Peterburgu je krajnje pozitivan, čak uzbudljiv. Pred nama pozorišnim radnicima iz celog sveta sedeo je pravi pozorišni mudrac, sa manirima nekog ruskog plemića kakvog ga zamišlja naša mašta. A reči su bilemelem, pravi biseri suverenog i protivrečnog pozorišnog veterana.
objavljeno: 04.07.2011.
