Izvor: Politika, 31.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetska igra jezikom
Ekskluzivno za "Politiku"
Jednom od najvećih francuskih živih pesnika i filozofa, Žan-Pjer Faju (1925) večeras se, na novosadskom Trgu mladenaca, uručuje Međunarodna književna nagrada "Novi Sad" koju mu je dodelio žiri Drugog međunarodnog novosadskog književnog festivala. Žan-Pjer Faj je šezdesetih godina prošlog veka sa grupom semiotičara osnovao literarno-filozofsku grupu i istoimeni časopis, slavni "Tel Quel" ("Takav-kakav"). Posle oštrog razlaza sa Filipom Solersom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Faj izlazi iz grupe i 1968. osniva legendarni časopis "Change" ("Promena"), sa zadatkom istraživanja novih vrednosti u književnosti. Osamdesetih godina, posle gašenja revije koja je nazivana i najboljim časopisom multikulturnog profila sa komparatističkim pristupom, Faj pokreće međudisciplinarni Centar za poeziju i filozofiju, međunarodne orijentacije, gde se i našoj savremenoj poeziji poklanja velika pažnja.
Kao mislilac humanističke i pluralističke orijentacije, Faj predaje na pariskom Univerzitetu za evropska istraživanja. Uvek naglašava međudisciplinarni razvoj filozofije i poezije, izdvaja međunarodne odrednice umesto lokalnih i nacionalnih. U najpoznatija njegova dela ubraja se knjiga o pogubnoj upotrebi jezika u epohi nacizma, "Jezik koji ubija", zatim meditacija o Fridrihu Ničeu pod jednostavnim naslovom "Niče".
Iz štampe je nedavno izašla njegova zbirka poezije "Sjaj" i esej "Putopis sa apsolutnog putovanja", a sledeće godine biće objavljena Fajova nova dela "Greške nihilizma" i "U dobu posle Hajdegera".
Više godina rada posvetili ste odnosu jezika i politike, odnosno instrumentalizaciji jezika u političke svrhe. Kako danas vidite taj odnos, ne samo u kontekstu političkih ciljeva, već i onoga što karakteriše kraj 20. i početak 21. veka –a to je upotreba jezika u ostvarenju visokih korporacijskih profita i ciljeva?
– Istina je da sam desetak godina proveo slušajući zvuke jezika pre Drugog svetskog rata; to me je inspirisalo i da posle rata živim u Nemačkoj i u Italiji. I tada sam otkrivao u kom kontekstu je Musolini upotrebljavao reč da prikrije svoju političku zamku i prikaže sopstvenu totalitarnu snagu. U Nemačkoj sam otkrio rojeve takvih reči u jeziku, ali to nisu bili medonosni rojevi, već su nosili zlo. A jezik nacista je bio poslednji otrov u tom nizu opasnih rojeva. Pre njih je postojala mešavina otrova, a oni su bili sam otrov. Igra jezikom je kao igra loptom. Završni udarac je bio – nacizam. Posle rata se činilo da je taj otrov nestao, jer se verovalo da ga je donosio samo jedan čovek koji je bio uzrok svemu... Sada je ipak jasno da je čitav svet obavijen tim otrovom, i to je danas jedna svetska igra – igra jezikom. Jer, dok se otrovi proizvode u pećinama Bin Ladena, njegovi rođaci se istovremeno igraju berze u Njujorku, zajedno sa porodicom Buš! Tako je to, igra najubojitijim otrovom za ljude se nastavlja, a to je – jezik. Nažalost, čak i filozofi, koji su verovali da mogu da naprave protivotrov, i sami su načinili otrove...
Poznati ste u intelektualnim krugovima kao autentični francuski intelektualac koji je vrlo angažovan, ali nikada kompromitovan... Kakvo je mesto i koliki uticaj jednog filozofa i pesnika na savremeno francusko društvo...?
– Mislim da uvek kasnimo u odnosu na istoriju. Ali, pošto istorija sama pomera kazaljke na satu, filozofi su ponekad i napredni, prednjače, odnosno, bolje rečeno, ne kasne uvek!
Šta za Vas znači multidisciplinarni razvoj filozofije i poezije koji ohrabrujete u svojim predavanjima na pariskom Univerzitetu za evropska istraživanja
– To je projekat koji se realizovao jer smo uspeli da izmislimo jedan univerzitet koji zapravo ne postoji, a koji je evropski, jer je Evropa sama po sebi jedna kontradikcija. Kada je Evropa uništavala mostove Novog Sada, ona je samu sebe poništila, učinila je isto toliko zla Albancima koliko i Srbima. Ali, ovaj naš mali Univerzitet za evropska istraživanja ima projekat koji će napraviti jedan pravi evropski univerzitet u Strazburu. A Strazbur je grad gde su se Francuzi i Nemci sukobljavali, on je žrtva ratne konfuzije, a pri tom bi trebalo da bude privilegovan jer je mešavina kultura. U Strazburu razumemo nemački, govorimo francuski, imamo alzaški dijalekt, to je mesto sa kojeg su mladi Alzašani poslati na ruski front od nacista, a potom su bili Staljinovi zatvorenici. Pravo mesto za jedan evropski univerzitet, nadam se i sa srpskom perspektivom. Upravo sam ovde, u Vojvodini, otkrio svu njenu kompleksnost i sličnost sa Strazburom, postoje manjine, prožimanje jezika. I Vojvodina je, kao i Strazbur, bila ključna tačka na mapi Starog Rima! A tek Sirmijum, mistično, ključno mesto, gde je živeo jedini filozof – car Rimskog carstva, Marko Aurelije. Možda je to pravo mesto za filozofe?
U svojim radovima ste uvek naglašavali internacionalnu i globalnu odrednicu u odnosu na lokalne i nacionalne... Kako to danas
– Ne treba nikada izbrisati konkretna mesta u nekonkretnom prostoru, već izlečiti bolesti granica, jer su granice rane za čovečanstvo. Sećam se vremena kada ste morali, da biste stigli u Beograd, da letite u Budimpeštu, pa odande autobusom, uz sate čekanja na granici... Imao sam osećaj da je Beograd u zatvoru. Svugde u Evropi granice su kao povređeni nervi. Naravno, na drugoj strani granice su osmoza kulture, preko njih teče živa krv.
Kako razumete savremeni odnos humanog i tehnološkog razvoja. Ovaj drugi danas forsiraju tehnokrate
– Odlično pitanje, jer predsednik Evropske komisije, Portugalac, želi, kaže, jedan evropski tehnološki univerzitet, poput onog u Masačusetsu! I želi da ga postavi na mesto Evropske banke! Ali, univerzitet nije banka, univerzitet znači istraživanje živog tela, naroda. Uostalom, na tom MIT-u u Masačusetsu izučavaju se i jezici, a ne samo tehnika, tamo radi i čuveni Čomski... Tehnološki razvoj bez humanog, koji je zapravo pravo bogatstvo, nije moguć.
[objavljeno: ]
.jpg)
