Izvor: Politika, 28.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sveti otpor tržištu
Francuski pesnik Filip Tanselen sa radošću je primio vest da je dobitnik pesničke nagrade "Branko Radičević" i u septembru će doputovati na Stražilovo da je primi. Profesor na pariskom univerzitetu, koji svojim studentima pre svakog časa deset minuta čita poeziju, oduvek je tvrdio da ne odvaja poeziju od filozofije. Naprotiv, obe ih smatra oružjem borbe za slobodu. Citirajući francuskog filozofa Žila Deleza, koji je jednom rekao da unutar jezika treba montirati ratne mašine, Tanselen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smatra da je to jedna od mogućnosti za pesnika i za njegov sveti otpor laganoj destrukciji misli i ljudskih vrednosti.
Rođen u Parizu 1948. godine, Filip Tanselen je nosilac državnog doktorata, profesor estetike i šef katedre za pozorište na Univerzitetu Pariz 8 Sorbona. Jedan je od osnivača i direktor Međunarodnog međuuniverzitetskog centra za proučavanje i kreiranje poetskog prostora (CICEP), u okviru koga se organizuju seminari i radionice. Objavio je više od 20 zbirki pesama i knjiga iz oblasti estetike, a poezija mu je prevođena na nemački, turski, arapski, italijanski i engleski jezik.
Zalažete se za pojedince, narode i države koje trpe i stradaju zbog volje političkih moćnika. Šta pesnici mogu da učine za ovaj svet?
Ne mislim da pesnici i drugi stvaraoci mogu učiniti svet boljim, ali smatram da mogu inspirisati druge i pomoći im da pruže otpor svetskim organizacijama koje ga guraju u bedu i beznađe. Poezija može da se pobuni, kao što istorija pokazuje da je već činila, protiv trgovine nadom i protiv trgovaca lošim snovima, čiji je jedini ideal potrošnja i koji stavljaju znak jednakosti između ljudskog bića i potrošača. Poezija je jedina od svih vidova čovekovog izražavanja koja danas nije na prodaju. Ona nema cenu i ne pokorava se zakonu tržišta.
Koliko vam znače pesničke nagrade, konkretno ova koja vam je dodeljena u Srbiji?
Zaista sam počastvovan. Čini mi se da dugogodišnje prijateljstvo između Francuske i Srbije, o kome se priča i za koje se ponekad pomisli da je nestalo, ponovo nalazim u ljupkom glasu poezije, vrhunskoj pesmi ljudske istorije. Bio sam u Beogradu dva puta, jednom sa pesnikinjom Ženevjev Klansi kao gost Međunarodnog susreta pisaca. Zadivljen sam dočekom koji Srbija pruža pesnicima i značajnom prostoru koji daje poeziji. Žalim što i Francuska, sa tako bogatom istorijom poezije, nije na isti način brižna prema poetskoj misli.
U kojoj meri poznajete stvaralaštvo Branka Radičevića?
Ako znam Branka Radičevića po njegovim pesmama, ne vladam toliko suštinom njegovog stvaralaštva da bih mogao da to opišem u nekoliko rečenica. Rekao bih samo da je poezija, onako kako je on shvatao i onako kako je ja shvatam, glas bića koji prevazilazi jezičke granice.
Pišete pesme o deci u Gazi i Bagdadu, borite se za osnovna prava imigranata u Francuskoj. Poezija je za vas sveti otpor?
Verujem da poezija može i mora da predstavlja otpor čoveka prema svim formama ugnjetavanja. Insistiram na značaju poetskog glasa u istoriji društva. U mojoj poeziji veoma je prisutna istorija. Ona hrani i neguje moju inspiraciju, moj izraz. Međutim, takva poezija je u opasnosti da je zabrane, da je ubiju.
Možda već prisustvujemo njenom ubijanju. I sami ste rekli da je ovo najteži period za poeziju.
Živimo u svetu slike a između onoga što je događaj i onoga što je san, više nema mesta za pesnike. U svetu koji negira vrednosti, koji je odbacio etiku, ima mnogo razočaranih pesnika, kao uostalom i pisaca i intelektualaca.
Vaša poezija izrasla je na barikadama 1968. godine. Danas, međutim, mnogi krive "šezdesetosmašku filozofiju" za sve nedaće s kojima se bori francusko društvo.
Francuska politika me ne zanima, jer političari danas, bez obzira na to kojoj stranci pripadaju, nemaju viziju budućnosti. Jedino što oni umeju i rade jeste da sa više ili manje entuzijazma stvaraju uniformisani svet, standardizovan svet profita pod plaštom progresa. Oni nemaju nijednu utopiju. Samo sivi i tužni pragmatični realizam sličan njihovom tužnom međunarodnom političkom ekvivalentu koji odbacuje ljude kao što odbacujemo upotrebljenu stvar.
A gde je francuska inteligencija? Nedavno je jedan od takozvanih "novih reakcionara" Alen Badiu predvideo skori kraj levičarskih intelektualaca.
Neću govoriti o levici pošto više ne znamo ni šta je ona, ni gde je. Ali francuska inteligencija nije iščezla. Ona je samo već više od dvadeset godina okupirana, a okupatori su kulturni i umetnički produkti društva spektakla. Nazivajući sebe intelektualcima i umetnicima, akteri takvog društva okupirali su celu kulturnu i umetničku scenu i lete od jednog do drugog mesta na planeti, gde televizije i štampa jurišaju na masakre i katastrofe. Senzibilna inteligencija Francuske, ona koja radi kritičke analize i inventivne kreacije, i dalje postoji. Ona je u istoj meri briljantna i strasna kao pre trideset i više godina u vreme Sartra, Mišela Fukoa, Žila Deleza, ali ona više nema gde da izrazi svoj otpor protiv uniformisanosti i vladavine tržišta. Ona je žrtva novog vida cenzure. Poezija, kao radikalna misao jednog drugog sveta, može da postane sklonište.
[objavljeno: ]
