Izvor: Politika, 03.Jun.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svet suštinske poezije
Stogodišnjica pesme „Santa Maria della Salute” Laze Kostića
Danas se navršava puni vek kako je Laza Kostić napisao svoju slavnu „poznicu” „Santa Maria della Salute”, po mnogima najuzvišeniju i najlepšu pesmu srpske ljubavne lirike. Mada skoro neprimećena u vreme svog nastanka i objavljivanja, poslednja Kostićeva pesma jedna je od onih o kojoj je najviše pisano i koja je najviše izučavana u našoj književnosti. Mnogi ugledni književnici, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << književni kritičari, istoričari književnosti, psihoanalitičari, estetičari i filozofi nisu odoleli izazovu ove pesme i iskušenju da svoju spoznaju, tumačenje i doživljaj te uzbuđujuće i mistične himne umrloj dragoj i neumrloj ljubavi zapišu i objave.
Pesma koja je u naslovu i refrenu ponela naziv najlepše venecijanske barokne crkve Gospe od Spasa objavljena je u zbirci Kostićeve poezije koju je Matica srpska objavila polovinom jula 1909. godine, povodom pedesetogodišnjice njegovog književnog rada. Kostić je ovu knjigu pripremao strpljivo i pažljivo (u to vreme njegova odana supruga Julijana neizlečivo boluje), ali je, do poslednjeg časa, zadržavao njeno štampanje, neodlučan da li da u njoj bude objavljena i pesma koja je upravo nastajala a koju je, izgleda, godinama nenapisanu nosio u sebi kao poetski eho svoje snažne platonske ljubavi prema lepoj, mladoj, obrazovanoj i umnoj, prerano umrloj Lenki Dunđerski. Sazrevajući iz delova zapisanih snova, konačno je ispevana u Somboru, između 22. maja i 3. juna 1909. godine.
Završetak svoje „labudove pesme”, kako je sam naziva ujednoj belešci zapisanoj u hotelu „Hungaria” u Budimpešti 3. juna 1909. godine, Laza Kostić odlaže do poslednjeg trena. Još 17. aprila u pismu iz Sombora uredniku knjige i sekretaru Matice srpske dr Milanu Saviću, piše da ima u prsima (in petto) jednu završnu pesmu, malo podužu... Iz Sombora se javlja22. maja pismom i moli Savića da poslednji tabak knjige ne bude štampan pre Duhova jer bi se moglo desiti da ipak napiše onu nezapevanu pesmu kojom je mislio da završi knjigu. Dan pred polazak na put u Beč, radi pregleda i lečenja Julijaninog, 1. juna iz Sombora piše Saviću da će završnu pesmu poslati s puta i da ima još dve-tri strofe. Istog dana, u drugom pismu, javlja iz Sombora da se nada da će svoje završno stihotvorenije moći da pošalje čim stigne u Peštu ili, najkasnije, po dolasku u Beč, ali se, očito, i koleba u vezi sa tom pesmom jer – dodaje u istom pismu – ako pesmu ne pošalje najdalje do 9. juna, onda znači da se predomislio; konačno, 3. juna, iz pomenutog peštanskog hotela, Milanu Saviću šalje pesmu, sa kratkom porukom: Evo ti moje završnice. Korekturu mi pošalji u Beč...
Pesma „Santa Maria della Salute”, s obzirom na sačuvan izvorni rukopis čak 12 (od 14) njenih strofa, nastajala je fragmentarno, a konačan redosled strofa nije značio ujedno i njihov hronološki red nastanka. Svedočanstvo sačuvanih autografa, pisanih običnom olovkomnazasebnim listićima, svedoči o Kostićevom majstorstvu i nenadmašnom osećanju za lepotu i stil prilikom sitnijih prepravki prvobitnih oblika nekih reči, misli i stihova, a kada se sve to dopuni sačuvanim zapisima iz njegovog „Dnevnika snova”, tada se na obzorju ukazuje razotkrivena mistika nastanka tog idealnog spoja harmonije i lepote, slika čudesne poetske alhemije do tada nezabeležena u našem pesništvu.
Mladen Leskovac ovako opisuje pojavu poslednje Kostićeve knjige pesama u kojoj je prvi put objavljena „SantaMariadellaSalute”: Baš nekako kada se pojavila ta knjiga, umrla je, dakle, dobra Julča Palanačka; Lenka Dunđerska, sasvim i zauvek, međutim nije: od tad, besmrtna je. Njih dve, tu, na strogoj međi jedne smrti i jednog rađanja, oštro su odvojene, zauvek.
„Santa Maria della Salute” predstavljala je veličanstveni završetak Kostićevog poluvekovnog pesništva i kosmičku himnu u slavu sklada ljubavi i lepote, u kojoj kao da su sve energije jezika probuđene da bi se dosegla ona visoka granica jezičkog savršenstva iza koje se, nad horizontom jezika, u ćutanju, pruža svet suštinske poezije (LJ. Simović). Svojom poslednjom pesmom Laza Kostić je, pomiren i sa nebom i sa zemljom, konačno dovršio pletenje onog tankog pletiva među javom i med snom, kojim je maestralno omeđio srpski romantizam i modernu.
Milan Stepanović
[objavljeno: 03/06/2009]
