Izvor: Politika, 15.Avg.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svet je carstvo anarhije
Globalna opasnost od rata nije nestala, samo se izmenila. Na drugoj strani, kontrautopija onoj sovjetskoj takođe je bankrotirala, kaže filozof Risto Tubić
Mnogo se govori o istoriji, osobito o tome kako malo ko veruje u njene plemenite namere, u to da postoji tehnika koja će nas nepogrešivo odvesti u raj, u kojem će biti podmirene sve naše potrebe i uklonjeni svi konflikti. I to bi mogao da bude nepogrešiv znak da je pritisak svakidašnjice zastrašujući… kaže Risto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tubić, univerzitetski profesor filozofije, književnik i prevodilac, u svojoj novoj knjizi „Na obalama istorije savremenog sveta” (izdanje „Sveta knjige”). Analizirajući filozofska načela Erika Hobsbauma, Lešeka Kolakovskog, Džona Greja, Pola Kenedija, ali i istine izrečene u književnim delima, Tubić odgovara na pitanje kuda zapravo ide moderni svet, kakva je suština moći, razorna posledica ratova, kao i različitih ideologija i društvenih uređenja. Ali postavlja i večito pitanje o sreći.
– Hobsbaum je dvadeseti vek nazvao „kratkim”, jer počinje s Prvim svetskim ratom (1914), a završava se padom komunizma (1989). Bio je to vek svetskih ratova, toplih ili hladnih, koje su vodile velike sile i njihovi saveznici po sve apokaliptičnijim scenarijima za masovno uništavanje. Najmilitantnije i najkrvožednije bile su sekularne ideologije kakve su socijalizam i nacionalizam, kojima su zamene za Boga bile ili apstrakcije ili političari obožavani kao božanstva. Godine posle 1989. videle su više ratova u brojnim delovima Evrope, Afrike i Azije nego što je iko mogao da pamti. Rat u Jugoslaviji je strašan memento. Ukratko, globalna opasnost od rata nije nestala, samo se izmenila. Na drugoj strani, kontrautopija onoj sovjetskoj takođe je bankrotirala. Teorije na kojima se zasnivala neoliberalna teologija, iako elegantne, imale su malo veze sa stvarnošću, kaže u razgovoru za „Politiku” Risto Tubić.
Povodom pitanja da li je i čitav sistem liberalne demokratije takođe utopija, naš sagovornik ističe da je vreme te arogantno samouverene ideologije iza nas.
– Sada živimo u sistemu koji je duboko neegalitaran i ugnjetački, u kojem liberalne vrednosti više nisu dominantne. U periodu ispred nas sigurno će biti puno nevolja, ali i nade, muke i odluke – dodaje zatim.
Tubić lično poznaje znamenite mislioce našeg doba (za života, među njima, Kolakovski je imao posebno mesto), a tu je i Džon Grej, za Britance „najveći živi filozof današnjice”, autor izuzetne knjige „Crna misa”. Tubić upravo radi na prevodu ovog dela na srpski, a gledišta Greja analizira na sledeći način:
– Grej izvanredno dobro objašnjava kako je vera u progres samo forma hrišćanske teodicije, da je apokalipsa antropocentrični mit, a sekularne ideologije– verzije mita o apokalipsi. Najozbiljniji ljudski poremećaji ne mogu se ispraviti, već samo lečiti iz dana u dan; Grej misli da je svet država carstvo anarhije i da će tako i ostati. Sebe vidi kao „korisno zadrtog mislioca”. Za budućnost čovečanstva nema lepu vest, pa ga mnogi smatraju Kasandrom, tom zlogukom proročicom našeg doba.
Kako kontrolisati moć u današnjem svetu, koja pripada sve manjem krugu ljudi, pitamo našeg sagovornika.
– Vrhunskim političarima supersila, izgleda, ne nedostaje Makijavelijeva misao: „Nenaoružani proroci ne pobeđuju”. Zaboravljaju da im gola sila neće pomoći da dugo opstanu. Moć je, kao i taština, nezasita. Pitanje kontrole provlači se kroz celu istoriju političkih teorija: Ko kontroliše kontrolore? Mir ne čuvaju prelepo formulisani ideali, već ravnoteža moći supersila. Međusobni strah je pouzdani faktor mira, sprečava ih da ne zarate. Bilo bi pogrešno osuditi ljubav prema moći kao motiv. Da li će taj motiv da vodi ka korisnom delovanju ili ka pogubnom, zavisi od društvenog sistema, kao i od naših sposobnosti – smatra Tubić, dodajući da je istorija istorija lanac slučajeva koji se ne mogu podrediti nekom određenom sistemu.
– Uveren sam u to da su najvažniji događaji delo nepredvidivih slučajnosti. Možda postoji sudbina, ali je ne možemo empirijski otkriti, ipak istoriju treba najpredanije proučavati jer, blagodareći tome znamo ko smo. Istorija je, da kažem za Radovanom Samardžićem, naše veliko uživanje. Gde smo i kuda idemo? Nije samo Alisa u Zemlji čuda izgubljena, čitavo čovečanstvo ne uspeva da nađe izlaz, vrata spasa. Čini se da istorija postaje utoliko suverenija što više gubimo iluziju da smo njeni gospodari. Put jeste težak i neizvestan, ali sve je moguće, i vredi boriti se. Možda pomaže i lucidna reč Andre Bretona: „Nezavisno od toga šta nastupa ili ne nastupa, divno je živeti u iščekivanju!” U svojim delima, pak, Dobrica Ćosić imao je na umu Sizifovu sudbinu, prema kojoj bi odustajanje od beskonačnog guranja kamena značilo napuštanje borbe. Ona doduše nikada ne donosi pobedu, ali ni konačan poraz.
Kada govori o neodređenom pojmu sreće, Tubić navodi mišljenje Hajdegera – što je radost veća to je čistija tuga koja se u njoj pritajila; što je tuga dublja to je gromkija radost koja u njoj počiva. „Najkraće rečeno, ceo ljudski život, veli atinski pesnik Solon, jedna je velika igra na sreću.”
Marina Vulićević
objavljeno: 16.08.2011.
