Izvor: Politika, Beta, 26.Dec.2008, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svet i pozorište Harolda Pintera
Ukupna zalaganja Harolda Pintera, na polju umetnosti, kao i u javnim, neumetničkim raspravama, imala su jedan cilj – iskrenu, neposustajuću borbu za bolji svet
Dramama Harolda Pintera pripada posebno mesto u istoriji savremenog pozorišta. Iako ih je Martin Ešlin, autor najznačajnije studije teatra apsurda, uključio u tu grupu dela, uz tekstove Beketa, Joneska, Adamova, Olbija i druge, one ipak izmiču striktnim žanrovskim određenjima, pripadajući hibridnom polju pozorišta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << apsurda, simbolizma, nadrealizma, naturalizma. Kako god definisali Pinterovu, zaista apartnu, dramaturgiju, njegovi tekstovi skoro da su formirali žanr za sebe, o čemu govori činjenica da je termin „pinterovski” postao sasvim uobičajen u označavanju specifične, simboličke enigmatičnosti u dramskom pisanju.
Svakodnevne situacije u Pinterovoj obradi postaju opskurne, preteće, uznemirujuće, predstavljaju zgusnutu metaforu nakazne stvarnosti, sveta prekinutih porodičnih i prijateljskih odnosa, gubitka ljudskosti, nestajanja međuljudske bliskosti. Pišući drame, Pinter je napustio logiku, racionalnost, uzročno-posledične veze između događaja. To mutno, bizarno, neprozirno pinterovsko dramsko tkanje je izražajna metafora za savremeni svet pokidanih veza sa humanošću i lepotom. Takva teatarska forma je rezultat gubitka vere u nominalne vrednosti zapadnih civilizacija, u bučno proklamovane mitove o neprikosnovenosti ljudskih prava u modernim demokratijama, nezapamćenom porastu materijalnog bogatstva, tehničkom napretku itd. Pinterov hermetični, alegorijski, apsurdni realizam nameće ideju o drastičnom raskoraku između mita i realnosti, inicirajući dekonstrukciju klišea o trijumfalnom progresu zapadnog sveta.
Likovi Pinterovih drama su okrnjeni, nezreli, nepotpuni ljudi, odustali od traganja za smislom i značenjima, čvrsto zaspali na ruševinama svojih snova i nada. Sobe, u kojoj se najčešće odvijaju njihove drame, metaforički su prostori suočavanja sa njihovim slabostima i strahovima. Onim strahovima koji su Semjuela Beketa, Pinterovog velikog prijatelja i saradnika, u jednom periodu života, sprečavali da izlazi iz svoje sobe, fiksirajući njegovo telo u položaju fetusa.
Te Pinterove sobe su tako i simbol uterusa, oznaka potrebe za zaštitom i sigurnošću koji izostaju iz spoljašnjeg sveta. A pisanje je za Pintera, kao i za Beketa, bilo i način da se, makar privremeno, potisnu i zaborave ti neiskorenjivi antropološki nemiri. Tako su teme gubitka, rastanka, usamljenosti, sećanja, zaborava, nostalgije, odnosa moći i slabosti, u različitim varijacijama, stalno prisutne u Pinterovim dramama.
On je u svojim tekstovima dao neponovljivu sintezu duboke tragičnosti i oštrefarsičnosti. Ta njegova karakteristična forma tragikomedije može se shvatiti kao adekvatan dramski oblik esencijalizovane tragičnosti modernog čoveka. U svetu koji je ostao bez apsoluta, bez ideologija, bez velikih narativa, u liotarovskom smislu, gde je ironijsko mišljenje postalo poslednje utočište duha i krajnji oblik rezignacije, kao spasa, Pinterove „komedije pretnji” postale su izraz tragičnosti savremenog čoveka. Pinterov simbolički apsurd i bezočna dramska grotesknost eklatantni su primeri tvrdnje Nortropa Fraja da je tragikomedija idealan izraz drame našeg doba, korenito prožetog ironijom. Ili malo paradoksalnog uverenja Jana Kota da se iz neprisutnosti tragedije, u našem tragičnom svetu, rađa komika.
Nasuprot hermetičnosti njegovih drama, odsustvu direktnosti u izražavanju društveno-političkih stavova, u okvirima dramske ekspresije, javni nastupi samog Harolda Pintera bili su sasvim eksplicitni u oštroj kritici politike britanske vlade, na primer, njene podrške u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, rata u Iraku, itd. Posmatrane u kontekstu društvenog angažmana, Pinterove drame su umetničko uobličenje njegovih političkih stavova, tumačenje istorije kroz mit, prikazivanje stvarnosti kroz metaforu.
Ukupna zalaganja Harolda Pintera, na polju umetnosti, kao i u javnim, neumetničkim raspravama, imala su jedan cilj – iskrenu, neposustajuću borbu za bolji svet. A to je sasvim redak slučaj, u vremenu razarajućih premisa (post)kapitalizma, gde je potrošačka logika surovo rastrgla skoro sve vrline i ideale. Harold Pinter je tako postao posebna, jarko i bleštavo svetla zvezda na tamnom nebu opšteg materijalističkog cinizma.
Ana Tasić
[objavljeno: 27/12/2008]
