Izvor: Politika, 10.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sveci i grešnici
O Šraubovom protestu, filmovima Oliveire, Krialezea, Lungina i novoj nagradi "Guči" za Nika Kejva...
Od našeg specijalnog izveštača
VENECIJA – LIDO, 9. avgusta – "Dokle god postoji američki imperijalistički kapitalizam, nećemo moći da nabrojimo sve teroriste na svetu...", napisao je Žan-Mari Štraub, francuski reditelj koji već dugo živi i radi u Rimu, parafrazirajući Franka Fortinija u svom protestnom pismu upućenom direkciji festivala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i javnosti. Na ovaj način, u svom podužem tekstu ispisanom rukom, Šraub je izrazio svoje nezadovoljstvo izazvano činjenicom da se zbog sve većeg prisustva američkih filmskih autora i zvezda na venecijanskom Lidu festival pretvorio u pravu, teško probojnu tvrđavu oko koje su policijski kordoni, kapije sa detektorima za otkrivanje eksplozivnih naprava i čuvari koji prekopavaju svaku torbu i džepove svih koji se upute u centar festivalskih zbivanja. Lido kao oaza slobodnog kretanja, spontanih filmskih susretanja i druženja, više ne postoji. Svet se promenio zauvek posle 11. septembra 2001., a pretresanja i otežano kretanje nisu samo karakteristike venecijanskog već i svih drugih filmskih festivala na kojima u većem broju borave američki filmski poslenici.
Venecijanskom festivalu ove godine, činjenica je, nedostajalo je šarma i spontanosti, ali sigurno ne i filmova. One najbolje, promućurni Marko Miler ostavio je za sam kraj. Prikazavši američke hitove i potencijalne osvajače nominacija za Oskara na početku, a angažovane umetničke evropske filmove u samoj festivalskoj završnici, načinio je pravu programsku klackalicu na kojoj je svakom, bar povremeno, moglo da bude sasvim ugodno. Naročito uz filmove Manoela de Oliveire, Žoakima Lafosa, Emanuelea Krialezea i Pavela Lungina čijem je filmu "Ostrvo" pripala čast da zatvori festival.
Stari portugalski vuk, 95-godišnji Manoel de Oliveira, u filmu "Uvek lepa" (van konkurencije) načinio je posvetu Luisu Bunjuelu i Žan-Klod Karijeru, kroz svoju neobičnu studiju karaktera dva lika u višedecenijskom, delikatnom muško-ženskom odnosu. Odnosu muškarca zadovoljnog svojim sadizmom iz osvete ženi za njeno ponašanje i žene koja ga duboko voli i želi, ali čiji stavovi nikada nisu dozvoljavali da je on poseduje.
U svet delikatnih muško-ženskih i porodičnih odnosa vodi i mladi belgijski scenarista i reditelj Žoakim Lafos, u filmu "Privatno vlasništvo" u kojem glavnu žensku ulogu igra glumački uvek moćna Izabel Iper. Ovo je film o destrukciji porodičnog zajedništva, narastanju violentnosti i skučenosti, ali i o pronalaženju dodirnih tačaka koje oslobođene članove porodice ponovo mogu suštinski da vezuju. Dobro i konzistentno izveden, mali film, tek drugi u karijeri Žoakima Fosa.
"Nuovomondo" treći je dugometražni igrani film u karijeri veoma talentovanog sicilijanskog reditelja Emanuelea Krialezea ("Jednom smo bili stranci" i "Respiro") i ko zna koji po redu na temu odlaska siromašnih Italijana u novi svet, u Ameriku na početku 20. veka, preko ostrva Elis na kojem se mnogima putovanje završavalo. Međutim, od ovakve priče Krialezeu je pošlo za rukom da načini film koji zaustavlja gledaočev dah, ali samo uz pomoć glumačkih performansa i dijaloga, vešto vođene emocije, briljantno promišljenih scena teškog putovanja brodom i onog što se događalo unutar krutih pravila komisija na ostrvu Elis, tih "zlatnih vrata", novog, obećanog sveta. Film sa velikim preporukama za bioskopsko gledanje.
Možda i najsnažniji film ovogodišnjeg Venecijanskog festivala jeste "Ostrvo" velikog ruskog autora Pavela Lungina, zato što je reč o humanističkom, univerzalnom delu o čovekovoj svesti i savesti, grehu i oprostu, navikama i patnji i smislu čovekovog postojanja u teškim i izazovnim istorijskim okolnostima. Ali, ovo je i storija o individualizmu, ideji lične slobode koja, ukoliko ode u ekstrem, može da postane trijumf sebičnosti i samoživosti. Ispričana u minimalističkom okruženju monaha u jednom izolovanom manastiru na malom ostrvu u Belom moru, daleko na severu Rusije. Najviše kroz lik nekadašnjeg grešnog mornara (nemački vojnici su ga zbog kukavičkog ponašanja naterali da puca u svog kapetana), a sada (trideset godina kasnije) čudotvornog i čudnog monaha Anatolija. I grešnika i sveca. Majstorski izveden film, visokih vizuelnih dometa.
I dok se broje sati do dodele nagrada i festivalskog kraja, još se sležu utisci sa sinoćnjeg koktela u venecijanskoj palati Grasi, koji su u čast prvog dobitnika novoustanovljene nagrade za uspešan debi organizovali čelnici modne imperije "Guči". Žiri, u čijem je sastavu radio i sinoć prisutni Džeremi Ajrons, odlučio je da nagradu "Guči" za najbolji debi dobije popularni australijski muzičar Nik Kejv za scenario koji je napisao za film "Propozicija" (viđen u Berlinu). Kejv je na dodelu stigao sa sveže ofarbanom kosom i dugim crnim brkovima i nije krio da je prezadovoljan što se uvrstio i u filmske stvaraoce.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 10.09.2006.]
