Izvor: Danas, 15.Nov.2015, 22:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svečanost života
Beogradska filharmonija: "Za znalce" - dirigent Danijel Rajskin, solista Dušica Bijelić (sopran), Velika dvorana Kolarčeve zadužbine
Ah, kakva samo dva dela u aktuelnom izdanju ciklusa "Za znalce" Beogradske filharmonije! Sudbonosna, onirična, introspektivna, naslućujuća, intenzivna i napokon - u slavu života ipak, bez obzira na tamu koja ih prepokriva. Rihard Štraus u uvodu sa svoje Četiri poslednje pesme op. posth. te odmah potom Gustav Maler sa svojom Sedmom simfonijom >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << u e-molu, e to je par takvih muzičkih komada od kojeg vaše misli se pomućuju, da odmah zatim najednom razbistre se do neverovanja. Ovaj koncertni poduhvat, sa maestrom Danijelom Rajskinom i izvanrednim sopranom Dušicom Bijelić, predstavlja jednu od onih stvari koju apsolutno morate doživeti i razmišljati o njoj još veoma dugo.
Najpre, Rihard Štraus. Od prvih tonova "Proleća" ulazite tako u prostor čistog snoviđenja u orkestru i glasu, koji nećete napustiti praktično do isteka koncerta. U "Septembru", glas Dušice Bijelić potresno izranja iz orkestra kao školjka fantazama između čijih raskriljenih ivica ljeska se skupocen biser. U plamtećoj strastvenosti protiče zato "Pred snom", dok će završno "Predvečerje" ukazati se svo u čarobnom pripovedanju glasa i orkestra, poput kakvog odmotavajućeg tajanstvenog prediva što stremi ka trijumfu smirenja. Vrhunska interpretacija u uzajamnom srastanju, sa toliko složenosti i emotivnih izazova da treperite u gledalištu od elektrike izuzetnosti.
Ali, taj Gustav Maler! Herojski melanholična aura, na jednom senzualnom ritmu hitro promenljivih obrisa, čudesno prebojena gotovo pa potonjim šostakovičevskim fantazijama, uzbudljiva od prve kao ushićujuće pomaljanje kakve muzičke Atlantide. To marširanje kroz fantazmagorične vrtove Malerove mašte, galopiranje uz fijuke biča zvuka, ta Noćna muzika I, naseljena kolorima i neobičnim zvučnim efektima, jedna genijalna inspiracija ukratko, koja će takođe svoje odjeke imati u docnijim San Ra čudesima. Scherzo pak kao da započinje kakvom misterioznom matematičkom formulom iz budućnosti, kojoj slede ponešto sentimentalne melodije, iščašen valcer, stalne napetosti ravnoteža u ekspresivnosti upotrebe instrumenata i jedan genijalan završetak stava. A odmah zatim, kroz izvesnu bezbrižnost i naivnost prirode, okončanu u pravom kolektivnom snu Noćne muzike II, stižemo do Rondo-Finale u punom sjaju uzburkane dramatičnosti, uznemirujuće čulnom, rastežućih melodija i ritma izuvijanog u najneočekivanije oblike, smrvljenog glavnog pulsa u milijardu zanosnih kapilara rukavaca. Eto, to je baš ta svečanost života što stiže pred vaš sluh kroz praznik praporaca, u jednoj reklo bi se užurbanoj Malerovoj sopstvenoj rekapitulaciji svog bića i svojih nastojanja u umetnosti, kao spiritualnom obredu tumačenja sebe samog, što je i tajna ovog okončavajućeg stava, te razlog zašto je Maler i u današnjici toliko moderan sa svojim predviđanjem ubrzanja percepcije i senzibiliteta savremenog čoveka. I slušaoca. Jer oni su ovde konačno postali jedno. Sve čestitke.
